Iako danas više ne funkcioniše u punom kapacitetu, čuvena Ruta 66 i dalje živi kao simbol slobode, američkog sna i avanture. Ovaj istorijski put prolazi kroz osam država, počevši od Čikaga, Ilinois, i završavajući na obali Pacifika u Santa Moniki, Kalifornija. Oznaka „66“ se prvi put pojavila 1926. godine, kada je put postao najprometniji auto-put, privlačeći ljude iz svih sfera života. Iza razglednica sa motelima, treperavih neonskih reklama i beskrajnih pejzaža krije se čitav niz neobičnih detalja koji ovu saobraćajnicu čine mnogo više od običnog puta.
Prvobitna ideja bila je da put nosi oznaku 60, ali su prepirke između saveznih država dovele do promene plana. Na kraju je izabran broj 66 jer zvuči upečatljivo i lako se pamti. Ova odluka se ispostavila kao pun pogodak, zahvaljujući muzici i filmovima koji su popularizovali Rutu 66. Tokom godina, trasa puta se menjala toliko da je teško utvrditi gde je zapravo prolazila. Mnogi gradovi danas tvrde da su oni „pravi“ deo šezdesetšestice, a u Novom Meksiku postoji mesto gde se stara i nova varijanta ukrštaju.
Jedna zanimljivost je da postoji deonica puta koja svira. U blizini mesta Tijeras, ako vozite oko 45 milja na sat, gume prelaze preko posebno dizajniranih traka i stvaraju melodiju pesme „America the Beautiful“. Ako vozite malo brže ili sporije, muzika nestaje. Davne 1928. godine, organizovana je pešačka trka od Los Anđelesa do Njujorka, a veliki deo rute pratio je upravo Rutu 66. Stotine takmičara krenule su na iscrpljujuće putovanje, a pobednik je do cilja stigao posle više od 500 sati.
Iako zvuči paradoksalno, Velika depresija pomogla je da se put završi. Kroz državne programe zapošljavanja, hiljade ljudi dobile su posao na asfaltiranju, pa je ruta u potpunosti privedena kraju tek 1938. godine, mnogo godina nakon otvaranja. Sajrus Ejveri iz Oklahome smatra se glavnim zagovornikom projekta. Pored šire vizije povezivanja zemlje, imao je i praktičan cilj – želeo je da putnike i njihov novac usmeri kroz svoju državu, a ne kroz rivalske centre.
Kič je takođe bio deo identiteta Rute 66. Ogromni dinosaurusi od plastike, izmišljena indijanska sela i blještavi natpisi – sve ono što danas doživljavamo kao tipičnu američku drumsku egzotiku nastalo je upravo ovde. Na Ruti 66 putovanje je postalo jednako važno kao i destinacija. Međutim, za Afroamerikance, vožnja ovom rutom često je bila puna neizvesnosti. Postojala su mesta gde nisu bili dobrodošli, a neki gradovi su otvoreno upozoravali da napuste područje pre mraka. Sigurnost je pružao posebni vodič poznat kao „Zelena knjiga“, sa adresama gde su mogli da se zaustave bez straha.
Jedan deo Rute 66 danas je državna prirodna zaštita u Misuriju. Na prostoru od nekoliko stotina hektara nalaze se šume, staze i vidikovci, a centar za posetioce smešten je u nekadašnjem motelu namenjenom umornim putnicima. Iako je zvanično uklonjena sa mapa 1985. godine, veliki deo originalne trase i danas je prohodan. Pretvoren je u mrežu lokalnih puteva i ulica koje prolaze kroz male gradove – mesta koja su nekada živela zahvaljujući ovoj legendarnoj liniji kroz srce Amerike.
Ruta 66 možda više nema staru administrativnu titulu, ali njen duh i dalje vozi. Za mnoge, to je i dalje najpoznatiji put na svetu. Ako krenete njime, ne putujete samo kroz prostor, već i kroz istoriju. Ova ikonična saobraćajnica predstavlja simbol američke kulture i slobode, dok njeni pejzaži i priče nastavljaju da inspirišu generacije.
