Beograd – Književnica Olivera Balašević izjavila je danas da je njena knjiga „Ukus uspomena“ nastajala kao lični dijalog sa životom, satkan od sećanja, ukusa, mirisa i ljudi koji su je oblikovali. Ona ističe da kroz ovu knjigu razgovor sa suprugom, kantautorom Đorđem Balaševićem, nikada ne prestaje.
„Dugo sam razmišljala da napišem priče koje nisu o Đorđu. Ove moje su saznanja, ljudi, situacije i život sa mojim Đorđem, koji su me oblikovali i doneli saznanja koja sam želela da podelim sa nepoznatim ljudima“, rekla je Balašević Tanjugu.
Govoreći o tome kako su nastajale priče u knjizi „Ukus uspomena“, Balašević je navela da su teme dolazile intuitivno, kroz ljude koji su je oblikovali i koji, kako kaže, zaslužuju da se pronađu u toj knjizi. „Nisam želela da opišem život nekoga ko je popularan, po pesmama ili po mom imenu u njima. Nisu to bili hodnici kojima ja prolazim, kao što sam rekla za knjigu ‘Planeta dvorište’, tu su i oni nevidljivi heroji mog detinjstva koji zaslužuju medalju oko vrata zbog svog odnosa prema životu, u najkrhkijem delu, kao deca“, dodala je ona.
Balašević je takođe istakla da su njena sećanja „satkana od malih stvari“, jer se sreća, prema njenim rečima, nalazi upravo u tim sitnicama. „Sve na kraju postane emocija i reči, i fotografije, i ukusi su samo putevi kojima dođemo do nje. Ukusi imaju nešto vrlo karakteristično, neobično, a to je da nas pronađu i kada ih se ne setimo“, navela je ona.
Ona je dodala da se mirisi i ukusi za nju smatraju jednim od najdubljih okidača uspomena, objašnjavajući da se fotografija može skloni, ali ukus vas pronađe potpuno nespremne. „Miris zemlje je za mene taj prapočetak na nekoj paleti ukusa, odnosno mirisa mog detinjstva i kasnije mog života“, priseća se Balašević.
U razgovoru o muzici, Balašević je rekla da je od malih nogu imala „tajnu vezu sa muzikom“, prisećajući se kako je često sedela pored radija tražeći melodiju koja odgovara emociji koju oseća. Kasnije je to radila i u studentskoj sobi, verujući da muzika može biti ključ razumevanja emocija koje su je pratile.
Balašević se podsetila i na trenutke sa Đorđem, kada je on želeo da postavi zvučnik u kupatilu kako bi muzika dopirala i do tog dela kuće. „To je za mene bila tako dečija i brižna situacija, jer je čoveka koji je centar mog sveta prihvatila u krilo kao majka“, rekla je ona.
Govoreći o tome šta ju je privuklo kod Đorđa, Balašević je istakla njegovu neposrednost, nesavršenost i sposobnost da u običnim stvarima pronađe humor i toplinu. „Nikada nije bio iznad ljudi. Naše upoznavanje je bilo drugarski, sa pričom o sportu, o čokoladi koju volimo“, rekla je ona.
U svojoj knjizi, Balašević se dotiče i važnosti mere, ističući da je to sinonim discipline. „Zastala sam pred tom ogromnom crnom planinom uglja, a majka me povukla za ruku i rekla: ‘Olja, ovamo gledaj, tu ispred sebe gledaj’. Od tog trenutka to više nije bio neki teret“, prisetila se ona.
Balašević se osvrnula i na svoj sportsku karijeru, naglašavajući da je tokom gimnastičkih takmičenja osvojila 33 medalje širom nekadašnje Jugoslavije. „Sport je samo potvrdio disciplinu i veoma sam ponosna na te godine“, dodala je ona.
Govoreći o porodici, istakla je da joj je ćerka Jovana „najzaslužnija za odluku da počne da piše“. Osvrnuvši se na porodični život, Balašević je govorila o ulicama kojima su prolazili Đorđe i njihova deca, naglašavajući kako se nasleđe njenog supruga i dalje oseća u životima ljudi.
„Ljudi imaju običaj da kažu: ‘Jedan u veku’. Ja mislim da je Đole jedan u veku“, zaključila je Balašević, osvrćući se na etičke stavove koje je njen suprug nosio, ističući da je to ono što ga je činilo posebnim.
