U Ribarskoj ulici, koja se danas zove Fruškogorska, nekada je postojala jedna od najpoznatijih javnih kuća u Beogradu, poznata po „crvenim fenjerima“. Ova kuća je bila simbol zabave i opuštanja u vremenu nakon Prvog svetskog rata, kada je formirana Kraljevina SHS, kasnije poznata kao Jugoslavija. Njena atmosfera i ponuda nisu zaostajali za sličnim mestima u evropskim prestonicama. „Crveni fenjeri“ su se brzo preselili iz Zemuna na desnu obalu Save, u Beograd, gde su nastavili da privlače mušterije.
Do 1918. godine, Beograd i Zemun su bili deo dve različite države, što je stvaralo određenu distancu između gradova. Ipak, obični ljudi su se družili i sarađivali, a pivo koje je prvi put popijeno u Beogradu poticalo je iz Zemuna. Godinom 1918. Zemun i Beograd su se ujedinili u jednoj državi, a 1934. godine postali su jedan grad. Ova nova pravna i državna situacija omogućila je zemunskim javnim kućama da se razvijaju. Mušterije iz Beograda su svakodnevno dolazile lađama, a „crveni fenjeri“ su predstavljali znak dobrodošlice za sve koji su želeli zabavu i intimna druženja.
Ribarska ulica je bila poznata po bordelima i često pominjana u muškim razgovorima kao mesto uživanja i bluda. Atmosfera dobrodošlice bila je opisana u mnogim filmovima, a posetioci su uživali u opuštajućoj muzici, dok je pijanista svirao na klaviru, često s čašom pića i cigaretom u ustima. Kada bi mušterija ušla, dočekivala ju je nasmejana „domaćica“, nudeći joj piće i mogućnost razgovora sa devojkama koje su se nalazile u prostoru.
U ovoj atmosferi, razgovori su počinjali, a bolje upoznavanje se nastavilo u sobama. Za iskusnije posetioce, posete „kući ljubavi“ bile su oblik razonode, dok su mlađi gosti često doživljavali ovo kao priliku da prođu „ispit zrelosti“ – noći koje će pamtiti do kraja života. Oficiri su, međutim, imali svoju posebnu kuću, rezervisanu isključivo za njih. Od pet kuća ljubavi, najpoznatija je bila ona po imenu Matina.
Priče o zemunskim „crvenim fenjerima“ zabeležene su u starim knjigama, koje sramežljivo beleže uspomene na ovo vreme. Iz Ribarske ulice, „crveni fenjeri“ su se preselili u Beograd i ubrzo su zasijali po celom gradu. Postali su popularni u različitim delovima Beograda, uključujući Ulicu cara Dušana, Vračar i Terazije.
Ova mesta su postala sinonim za određeni način života, koji je uključivao zabavu, opuštanje i susrete sa damama. Beograd je postao središte ovih aktivnosti, a „crveni fenjeri“ su predstavljali simbol dobrodošlice i uživanja. U tim vremenima, atmosfera je bila ispunjena pesmom, muzikom i razgovorima, a život je tekao u ritmu koji je bio svojstven za tu eru.
Kako su se vremena menjala, tako su se menjale i javne kuće, ali se sećanje na „crvene fenjere“ i dalje čuva kao deo beogradske istorije. Mnogi se sećaju ove prošlosti s nostalgijom, a priče o tim danima i dalje se prenose sa generacije na generaciju. Beograd je, kao i Zemun, postao mesto gde su se stapali različiti svetovi i gde je život bio ispunjen avanturama i neobičnim iskustvima.
Na kraju, „crveni fenjeri“ nisu bili samo simbol zabave, već i deo kulturne i društvene istorije Beograda, koji i danas nudi mnogo toga za istraživanje i razumevanje.
