Virus se rapidno širi u jednom od najnestabilnijih i najugroženijih regiona sveta. Zdravstveni zvaničnici i javnost su sve zabrinutiji, dok napadi na ustanove koje leče obolele postaju sve učestaliji. Grupa besnih stanovnika napala je zdravstvenu ustanovu u Rvampari, zahtevajući tela svojih rođaka koji su umrli od ebole, prenosi “Al Džazira”. Dan kasnije, zapaljen je šator za obolele u bolnici u Mongbaluu, gradu u provinciji Ituri, žarištu epidemije. Dr Ričard Lokudi, direktor bolnice, izjavio je da je najmanje 18 ljudi za koje se sumnja da su zaraženi ebolom pobeglo tokom napada.
U međuvremenu, troje volontera Crvenog krsta umrlo je, verovatno od ebole koju su dobili tokom rukovanja telima preminulih. Sumnja se da su se zarazili 27. marta, dok su radili u istočnom regionu Ituri, pre nego što je epidemija identifikovana. Ovi volonteri su među prvim poznatim žrtvama epidemije ebole u Kongu, koja je do sada dovela do 177 sumnjivih smrtnih slučajeva i 750 sumnjivih slučajeva zaraze.
Epidemiju izaziva retka vrsta ebole poznata kao bundibugjo, za koju ne postoji potvrđena vakcina i koja ubija oko trećine zaraženih. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je podigla procenu rizika po javno zdravlje od virusa u Kongu sa “visokog” na “veoma visok”. SZO takođe upozorava da bi epidemija mogla da se pogorša ne samo u Kongu, već i u Ugandi.
Epidemija je koncentrisana u provinciji Ituri na severoistoku Konga, koja se graniči sa Ugandom i Južnim Sudanom. Prvi poznati pacijent, zdravstveni radnik, razvio je simptome poput groznice i povraćanja 24. aprila i umro. Virus se proširio nakon što je telo preneto kući radi sahrane. Ituri je veliko trgovačko i rudarsko središte sa intenzivnim saobraćajem. U ovom regionu je gusto naseljeno, dva miliona ljudi je raseljeno, a 10 miliona suočava se sa akutnom glađu. Oružani sukobi su se pojačali tokom poslednja dva meseca, što otežava dopremanje zdravstvene pomoći.
Ukupan broj zaraženih u Ugandi porastao je na pet, nakon potvrđena tri slučaja zaraze. Među njima su vozač koji je prevozio prvu žrtvu virusa u Ugandi, zdravstveni radnik koji je lečio prvog pacijenta, kao i žena iz Konga koja je 14. maja ušla u Ugandu sa simptomima. Zdravstvene vlasti sumnjaju da je mnogo više ljudi zaraženo na većem području, jer se virus nedeljama širio neprimećeno.
Bundibugjo je jedan od četiri poznata soja ebole koji mogu da zaraze ljude. Ime je dobio po planinskom okrugu u Ugandi u kojem je izbila prva epidemija 2007. godine. Do sada je izazvao samo dve epidemije i toliko je redak da nije bio uključen u laboratorijske testove za ebolu u toj oblasti. Prisustvo virusa potvrđeno je tek kada su uzorci poslati u državnu istraživačku laboratoriju.
Bundibugjo se sporije razmnožava i deluje manje smrtonosno od zairskog soja, koji je usmrtio više od 11.300 ljudi u Zapadnoj Africi 2014. godine. Ipak, ovaj soj je u prethodne dve epidemije usmrtio više od 30% zaraženih. Nažalost, ne postoje odobrene vakcine ni tretmani, što epidemiju čini mnogo rizičnijom.
Nekoliko potencijalnih vakcina protiv bundibugjo soja nalazi se u razvoju, ali još nisu testirane na ljudima. Najperspektivniji kandidat je vakcina zasnovana na onoj koja je već odobrena za zairski soj. Zvaničnik SZO dr Vasi Murti izjavio je da će biti potrebno između 6-9 meseci da doze budu spremne za kliničko ispitivanje.
Simptomi ebole uključuju groznicu, umor, bolove u mišićima, glavobolju i bol u grlu. Nakon nekoliko dana, pacijenti mogu razviti “vlažne” simptome, kao što su vodena dijareja, mučnina i povraćanje. Virus se prenosi kontaktom sa znojem, krvlju i drugim telesnim tečnostima zaraženih ljudi. Telo ostaje zarazno i nakon smrti osobe, što predstavlja dodatni izazov u suzbijanju epidemije.
Ebola je veoma smrtonosna, ali je malo verovatno da može izazvati pandemiju, jer se ne širi lako. Nije vazdušno prenosiva i ne može doći do zaraze samo zbog boravka u blizini obolele osobe. Period inkubacije traje između dva i 21 dana, a ljudi obično nisu zarazni pre pojave simptoma.
