Prvi put kad sam kročila na Azore, 2019. godine, obuzeo me je osećaj koji se teško može opisati rečima. To nije bilo obično putovanje; bila je to ljubav na prvi pogled. Takve ljubavi se ne zaboravljaju, a ove godine smo se sa mojim saputnikom vratili na to magično mesto, ne zbog toga što smo prvi put sve videli, već jer smo želeli još – još okeana, još slanog vetra, još hortenzija.
Ovoga puta, naši putevi su nas odveli na Piko, ostrvo koje je uvek imalo posebno mesto u mom srcu. Pre deset godina, zaljubila sam se u vina sa ovog ostrva, a sada sam konačno stigla da ga obiđem. Piko je mnogo više od vina; to je mesto gde priroda dominira.
Sa trajekta se prvo ugleda planina Piko, najviši vrh Portugala. Njena impozantna figura uzdiže se iznad okeana i čini da se osećate maleno i ponizno. Ali ono što me je zaista osvojilo bilo je sve što se nalazilo ispod te planine. Lutajući po ostrvu, otkrila sam crna vulkanska polja, kamene zidove koji štite vinovu lozu od vetra, mala sela okrenuta ka okeanu i prirodne bazene u kojima se Atlantik igra sa vulkanskim stenama.
Priroda ovde nije samo lepa; ona je moćna i neukrotiva, podseća nas koliko smo mali u njenom zagrljaju. Na jednom mestu, more je bilo mirno i plavo, a samo nekoliko kilometara dalje, talasi su udarali u crne litice. Osećaj da ste stigli na kraj sveta je neprocenjiv.
Na moj rođendan, posmatrali smo kitove i delfine, trenutak kada su nestale sve brige i planovi. Ostali smo samo mi i ta veličanstvena bića koja su se pojavljivala iz dubine, podsećajući nas na savršenstvo prirode. Ovaj rođendan, obeležen kitovima, bio je za mene poseban.
Dok smo sedeli na terasi sa čašom Verdelha, komentarisali smo kako neka mesta osvajaju iskrenošću. Piko je upravo takav – surov, ali nežan. Male dimenzije na mapi sveta, ali ogromne u uspomenama koje ostavlja.
Na Piku, vino ima karakter. Hiljade malih parcela s vinogradima, ograđenih niskim zidovima od vulkanskog kamena, stvaraju predivan mozaik. Svaki kamen ima svoju svrhu i čini da grožđe opstane u surovim uslovima. Vina sa Pika su puna karaktera, a u njima osećate vulkan i okean.
Ribarska sela na Piku su posebna. U tim mestima je život spor i jednostavan, sa mirisom mora i lokalnim restoranima gde konobari poznaju ribare. Svaka čaša lokalnog vina i svaki zalogaj sveže ribe čine da osećate kako je život ovde lep.
Piko nije samo mesto koje se fotografiše; to je mesto koje treba doživeti. Morate da vozite pored vulkanskih polja, stanete među kamene vinograde i osluškujete vetar koji dolazi sa Atlantika. U tom iskustvu leži njegova magija.
Planina Piko, sa svojom snažnom prisutnošću, prati vas gde god da krenete. Tokom boravka na susednim ostrvima, uvijek sam je tražila pogledom i uvek je pronalazila. Čak i kada napustite ostrvo, ona ostaje u vašim sećanjima.
Na kraju, kada smo se udaljavali brodom, Piko se smanjivao iza nas kao poslednja stranica omiljene knjige. Shvatila sam koliko su važna mesta koja nas podsećaju koliko smo živi. Piko je za mene ostrvo vina, kitova, kamena i okeana. Vredi se uvek vraćati mestima koja nas inspirišu i podsećaju na lepotu života.
