Željko Delibašić, bivši policajac, suočava se sa optužbom za teško ubistvo svoje supruge Ankice, koju je ubio 2. juna 2024. godine u njihovom stanu u Beogradu. Tokom suđenja, Delibašić je priznao krivicu, ali je osporio pravnu kvalifikaciju zločina. Njegovo emotivno izlaganje u sudu otkriva duboke lične i porodične tragedije, kao i kompleksne odnose unutar braka.
Delibašić je ispričao kako su se on i Ankica upoznali 2001. godine, kada je ona pozvala njega da dođe po đačku knjižicu njene ćerke iz prethodne veze. Od samog početka, Delibašić je osećao napetost u njihovom odnosu, a situacija se nije poboljšavala tokom godina. Njegovo izlaganje ukazuje na to da je brak bio obilježen kontrolom, sukobima i emotivnim nasiljem. Delibašić je istakao da je tokom braka često bio predmet uvreda i netolerancije od strane svoje supruge.
U jednoj od svojih izjava, Delibašić je izrazio žaljenje zbog tereta koji je ostavio svojoj ćerki, koja će zauvek nositi stigma da joj je otac ubio majku. Njegovo izvinjenje i osećaj krivice su bili duboko emotivni, uz suze tokom izlaganja. Priznao je da je u trenutku ubistva izgubio kontrolu i da ne shvata kako se to dogodilo.
Finansijski problemi su dodatno opteretili njihov odnos. Delibašić je govorio o tome kako je preuzeo dugove i kredit za stan, dok je Ankica, prema njegovim rečima, trošila novac na sebe i izbegavala da doprinosi zajedničkim troškovima. Delibašić je rekao da su se sukobi intenzivirali kada je Ankica počela da radi u medijskoj grupi, što je dovelo do njene promene ponašanja i zavisnosti od alkohola. Njegove reči ukazuju na to da je delovao nemoćno pred njenim napadima i agresijom.
Uoči tragedije, Delibašić se suočio sa ozbiljnim problemima u braku. Ankica je ostavila opomenu za razvod braka, što je dodatno pogoršalo situaciju. Delibašić je bio uznemiren i zbunjen kada je video opomenu, što je dovelo do eskalacije sukoba. U trenutku ubistva, Delibašić je, kako je opisao, izgubio kontrolu nad sobom, a situacija se pretvorila u nasilje.
On se prisetio trenutka kada je uzeo bejzbol palicu i udario Ankicu, a kasnije, u trenutku besa, uzeo nož i naneo joj smrtne povrede. Delibašić je rekao da nije bio svestan šta radi dok nije video krv, a nakon toga je otišao u policiju da prijavi incident. Njegova izjava ukazuje na duboku unutrašnju borbu i psihičku patnju, jer se suočava sa posljedicama svojih dela.
Tokom suđenja, Delibašić je priznao da je imao problema sa depresijom još od 1992. godine, kada je bio na ratištu. Njegova borba sa mentalnim zdravljem dodatno je otežala njegovu situaciju, a sud je odredio dodatno neuropsihijatrijsko veštačenje kako bi se utvrdila njegova uračunljivost u trenutku zločina.
Suđenje se nastavlja, a Delibašić se suočava sa teškim posledicama svog dela. Njegova priča je tragičan podsetnik na to kako emotivni problemi, finansijski stres i loši međuljudski odnosi mogu dovesti do katastrofalnih ishoda. U društvu često postoji stigma oko mentalnog zdravlja i nasilja u porodici, a Delibašićeva situacija može poslužiti kao osnova za širu diskusiju o ovim važnim temama.
