Kada se bliska osoba poveri o svojim problemima, često je naša instinktivna reakcija da pokušamo da ponudimo rešenje. Nudi se savet ili se objašnjava šta bismo mi uradili na njenom mestu, verujući da na taj način pružamo podršku i brigu. Međutim, ponekad se ispostavi da osoba posle razgovora ne oseća utehu, već se oseća još obeshrabrenije ili neshvaćeno.
Psiholozi ukazuju na to da greška nije u nedostatku empatije, već u načinu na koji pružamo podršku. Istraživanja pokazuju da ljudima koji prolaze kroz teške trenutke često nije potrebno trenutno rešenje, već osećaj da ih neko sluša, razume i prihvata bez osuđivanja. Mnogi od nas, nesvesno, prave grešku kada pokušavaju da pruže konkretne savete pre nego što su osobi omogućili da izrazi svoje emocije.
Studija objavljena u časopisu „Psychological Science“ 2009. godine analizirala je odnose među partnerima i način na koji pružaju međusobnu podršku. Rezultati su pokazali da sama dostupnost podrške ima pozitivan efekat, ali da konkretni saveti ne moraju nužno doneti olakšanje. Ključ je u tome da podrška odgovara stvarnim potrebama pojedinca i da osoba oseća da je razumeju. Problem nastaje kada saveti stignu prerano, pre nego što se osoba oseti saslušanom.
Osobe koje prolaze kroz teške trenutke često više cene prisustvo i pažnju nego konkretan plan rešenja. Mnogi dobronamerni komentari, iako izrečeni s ljubavlju, mogu zvučati hladno ili pogrešno. Kada dobiju nepoželjne savete, osobe mogu steći utisak da se od njih očekuje da se nose sa svojim emocijama ili situacijom, što može dodatno pogoršati njihovo stanje.
Istraživanje iz 2015. godine pokazalo je da ljudi često brzo nude rešenja, čak i pre nego što osoba završi sa izlaganjem svojih problema. Ovaj refleks se posebno javlja među bliskim ljudima; što nam je neko važniji, veća je potreba da odmah pokušamo da popravimo situaciju. Međutim, takav pristup može izazvati osećaj inferiornosti kod osobe koja pati, kao da nije sposobna da sama pronađe rešenje.
Stručnjaci smatraju da davanje saveta često više umiruje onoga ko savet daje nego osobu koja pati. Kada gledamo nekoga ko nam je drag kako prolazi kroz težak period, osećaj nemoći može biti veoma neprijatan, pa pokušaj rešavanja problema postaje način da i sami smanjimo sopstvenu nelagodu. Mnogi precenjuju svoju sposobnost da procene šta je drugoj osobi zaista potrebno u datom trenutku.
Društveni obrasci često favorizuju aktivno rešavanje problema, dok se ćutanje i samo prisustvo doživljavaju kao pasivnost. U kulturama koje insistiraju na efikasnosti, mnogima je teško da prihvate da ponekad najveća pomoć nije u savetima, već u pažnji i razumevanju.
Psiholozi ističu da kvaliteta podrške zavisi od toga da li se osoba oseća viđeno i shvaćeno. Osećaj povezanosti je najvažniji faktor emocionalne podrške. Pre nego što se ponude saveti, preporučuje se postavljanje jednostavnog pitanja: „Da li želiš da zajedno tražimo rešenje ili ti treba samo neko ko će te saslušati?“ Tako osoba dobija prostor da samostalno odredi šta joj je u tom trenutku potrebno.
Iako saveti ponekad mogu biti korisni, istraživanja pokazuju da je najdragocenija podrška često mnogo jednostavnija nego što mislimo – prisutnost, pažnja i spremnost da ostanemo uz nekoga čak i kada ne možemo odmah da rešimo njegov problem. Naš cilj treba da bude da budemo tu za one koje volimo, slušajući ih i pružajući im podršku bez pritiska da odmah reše svoje izazove.
