Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, Marina Kovačević, istakla je da programi koji se sprovode u kazneno-popravnom sistemu Srbije imaju za cilj ne kaznu, već korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta. Ovi programi, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, nastoje da pomognu bivšim osuđenicima da se promene na bolje kroz različite oblike resocijalizacije.
Kovačević naglašava da je promena moguća samo ukoliko postoji unutrašnja motivacija i želja za promenom. „Nije moguće pomoći onima koji to ne žele“, rekla je ona, dodajući da ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u ljudima i onim što mogu postati. Svrha zatvora, prema njenim rečima, je korekcija ponašanja kroz različite tretmane koji omogućavaju lakšu reintegraciju u društvo.
U okviru službe za tretman postoje razni programi, koji se kreću od psihološke podrške do stručnih obuka. Kovačević ističe da proces resocijalizacije nije nešto što se postiže odmah, već zahteva vreme i trud. „Svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi“, dodaje rediteljka.
Jedan od konkretnih programa koji se sprovodi u Sremskoj Mitrovici uključuje obuke za deficitarna zanimanja, kao što je potkivanje konja, koje je dobro plaćen posao. Međutim, Kovačević naglašava da nije dovoljno samo savladati zanat; važno je da se bivši osuđenici osećaju kao ljudi i dobiju validaciju od zajednice.
Dresura pasa je još jedno zanimanje koje se pokazalo kao korisno u procesu resocijalizacije. Ova aktivnost ne samo da pruža mogućnost sticanja veština, već doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti. „Neki od učesnika kažu: ‘Lova bolja od kriminala, nemam nameru da se vratim bivšem poslu’“, ističe Kovačević, naglašavajući važnost sticanja sertifikata koji im omogućava da žive od svojih veština.
Kovačević se takođe osvrnula na umetničke projekte koji su uključivali osuđenike, kao što su predstave inspirisane delima Fjodora Dostojevskog. Ove predstave su prikazale dinamiku unutar zatvorske zajednice, a jedan deo teksta su napisali sami osuđenici. Ova vrsta kreativnog izražavanja omogućava im da se suoče sa svojim emocijama i iskustvima.
Pored umetničkih programa, Kovačević je ukazala na problem zlostavljanja u detinjstvu, koje često oblikuje kasnije nasilno ponašanje. Zlostavljana deca često odrastaju u nasilne ljude, a društvo nastavlja da ih kažnjava, ne ulazeći u uzroke njihovog ponašanja. U okviru svojih programa, ona se bavi i temom nasilja nad ženama, koristeći kreativno izražavanje kao alat za osnaživanje.
Program „Njena priča“ realizovan je u ženskom zatvoru i fokusirao se na nasilje nad ženama kroz pozorište. Učesnice su kroz kreativno pisanje delile svoja iskustva, a završna scena predstave simbolizovala je oslobađanje i novi početak.
Kovačević naglašava da žene u zatvoru često nisu „kriminogena struktura“, već su njihova dela rezultat socioekonomskih i porodičnih faktora. Pored toga, žene su dvostruko stigmatizovane, kao osuđenice i kroz svoju rodnu ulogu. U zatvoru u Požarevcu, ona je primetila da se sa osuđenicama kvalitetno radi, pružajući im priliku da ponovo osete svoju vrednost.
U poređenju sa američkim sistemom, Kovačević ističe da je srpski sistem rehabilitacije značajno humaniji i orijentisan ka resocijalizaciji. Dok u SAD postoji visoka stopa recidivizma, u Srbiji se teži pružanju podrške bivšim osuđenicima prilikom reintegracije u društvo. „To je trenutak kada su najosetljiviji, često nemaju dokumenta, posao, podršku“, navela je, ističući da postoje inicijative koje im pomažu u pronalaženju posla.
Kroz svoje iskustvo, Kovačević je uočila da je u Srbiji poštovanje ljudskih prava na neuporedivo višem nivou nego u nekim drugim zemljama. „Sistem u Srbiji pruža šansu za drugu priliku, za razliku od mnogo strožih kaznenih politika u SAD“, zaključila je ona.
