Dok se svet menja brže nego što uspevamo da zapamtimo naslove koje smo juče pročitali, postoje mesta koja i dalje čuvaju trajanje. Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ proslavlja sto godina postojanja kao jedna od retkih institucija koja je preživela ratove, ideologije, države i tehnološke revolucije, a da nije izgubila svoj smisao. U njenim čitaonicama smenjivale su se generacije studenata, profesora, istraživača i sanjara, dok su između polica ostajali tihi saveznici svakog ozbiljnog znanja – knjige.
U razgovoru za „Novosti“, upravnik biblioteke, prof. dr Aleksandar Jerkov, ističe da je ovaj jubilej simbol ponosa, odgovornosti i obaveze prema budućnosti. On naglašava da biblioteka nije samo arhiv prošlosti, već „pouzdano snabdevena luka“ za budućnost, gde znanje ostaje utočište ozbiljnosti u vremenu površnosti. Obeležavanje ovakvog jubileja je retkost, čak i za evropske institucije, i Jerkov smatra da predstavlja lepu starost koja se oslanja na vrednosti.
Kada bi morao da opiše biblioteku nekome ko nikada nije ušao u nju, Jerkov bi rekao da je ona „lavirint knjiga iz kojeg Dedal i Ikar nikada ne bi hteli da pobegnu“. On naglašava da se nijedna knjiga nije promenila, dok se informacije na današnjim medijima brzo menjaju i često ne traju dugo. Biblioteka ostaje pouzdani izvor znanja, uvek spremna da pruži upravo onu knjigu koja je potrebna.
Zgrada biblioteke, završena 24. maja 1926. godine zahvaljujući donaciji Endrjua Karnegija, danas poseduje blizu dva miliona publikacija, uključujući 37 posebnih biblioteka i legata. Najstarija publikacija iz fonda datira iz 1206. godine i predstavlja dragoceni rukopis napisan na farsiju.
Jerkov smatra da se prošlost i budućnost ne mogu razdvojiti, jer prošlost olakšava put u budućnost. On naglašava da je u bibliotekama moguće pronaći znanje koje pomaže u snalaženju na tom putu. Ipak, biblioteke se suočavaju sa brojnim problemima, a jedan od njih je nedostatak sredstava za nabavku stranih monografija koje su potrebne za društveno-humanističke nauke.
Kada govorimo o poznatim ljudima koji su učili ili istraživali u biblioteci, Jerkov ističe tri generacije porodice Vinaver kao značajne. On takođe primećuje da nove generacije studenata, iako se možda čine drugačijima, u suštini zadržavaju ozbiljnost i posvećenost.
U digitalnom dobu, biblioteka se trudi da ostane relevantna kroz projekte digitalizacije i digitalne pismenosti. Jerkov veruje da veštačka inteligencija može biti korisna, ukoliko se oslanja na informacije iz biblioteka. Iako se suočavaju s izazovima, on smatra da je najvažnije sačuvati pozitivno razmišljanje i verovati da će se situacija poboljšati.
Upravljanje bibliotekom u Srbiji donosi mnoge izazove, ali Jerkov se raduje svakom susretu s knjigama i ljudima u biblioteci. On izražava zabrinutost zbog nedostatka poštovanja prema kulturnom i naučnom nasleđu, naglašavajući da su ovo vremena oskudna u tom pogledu.
Gledajući u budućnost, Jerkov se nada da će Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“ biti temeljno obnovljena i osavremenjena, a da će oko nje biti žagor zadovoljnih mladih ljudi. Veruje da će knjige preživeti sve tehnološke revolucije, sve dok ljudi ostanu posvećeni humanističkim idealima obrazovanog i kritičkog građanina. Na kraju, Jerkov ističe da je ono što je u velikim i vrednim delima ono što drži svet stabilnim i čini ga otpornim na promene.
