Tinejdžerka iz Velike Britanije, trinaestogodišnja Ela Mari, nedavno je oduzela sebi život nakon što je više puta tražila pomoć zbog svojih psihičkih problema, prijavila seksualni napad i izrazila strah od očuha. Ova tragična situacija je došla do izražaja zbog nedostatka adekvatne podrške od strane nadležnih institucija. Ela je bila očajna i suočavala se sa ozbiljnim mentalnim krizama, ali su propusti u komunikaciji između socijalnih službi, škole i zdravstvenih institucija doveli do toga da joj nije obezbeđen bolnički krevet kada joj je bio najpotrebniji.
Ketrin Vud, koja je vodila slučaj, izjavila je da „nisu preduzeti koraci da se osigura Elina bezbednost“ nakon što je posetila bolnicu. U izveštaju o merama za sprečavanje budućih smrti, Vud je navela da socijalne službe nisu razgovarale sa Elom u julu, već su nakon razgovora sa njenom majkom zaključile da devojčica „ne ispunjava kriterijume za angažovanje“. Ova odluka je izazvala zabrinutost škole, koja je smatrala da bi trebalo da se preduzmu dodatne mere zaštite.
Ela je imala istoriju ozbiljnih psihičkih problema, uključujući samopovređivanje i dva pokušaja predoziranja u prethodnim godinama. U tom periodu je redovno išla na savetovanja u školi zbog depresije i suicidalnih misli. U septembru prošle godine, ponovo je prijavila seksualni napad, otkrivajući identitet osobe koju je optužila. Ova situacija je dodatno pogoršala njeno stanje, jer je izazvala napetosti između njene porodice i škole, a Ela je počela da izbegava nastavu i izražavala želju da promeni školu.
Tragičan kraj Elinog života se desio nakon što je, po povratku sa spavanja kod prijatelja, njena porodica pronašla poruke koje su smatrali „neprimerenim“. Nedugo zatim, Ela je školskom osoblju rekla da želi da sebi oduzme život, a nekoliko dana kasnije, izvršila je samoubistvo. Iako je u avgustu pregledana od strane kriznog tima za mentalno zdravlje, ostaje nejasno da li je njena odluka o odbijanju daljeg lečenja bila njena lična odluka ili odluka roditelja.
Ova tragedija otvara važna pitanja o podršci i komunikaciji između različitih institucija koje se bave mentalnim zdravljem i zaštitom dece. Mnogi stručnjaci smatraju da je potrebno unaprediti sistem kako bi se obezbedila bolja zaštita i podrška mladima koji se suočavaju sa sličnim problemima. U svetlu ovog incidenta, apeluje se na nadležne institucije da obezbede adekvatne resurse i obuku za osoblje kako bi mogli da prepoznaju i odgovore na potrebe dece i mladih u kriznim situacijama.
Ela Mari nije jedina tinejdžerka koja se suočila sa ovim problemima. Statistike pokazuju da su mentalni problemi među mladima u porastu, a samoubistva su jedan od vodećih uzroka smrti među mladima. Zato je od suštinskog značaja da se prepoznaju znakovi opasnosti i da se pruži podrška onima kojima je potrebna.
U zaključku, tragika Elinog gubitka nas podseća na važnost otvaranja dijaloga o mentalnom zdravlju, posebno među mladima. Potrebno je da se stvori okruženje gde se osećaju sigurno da traže pomoć, kao i da se osnaže institucije koje su zadužene za njihovu zaštitu. Samo kroz zajednički rad i razumevanje možemo da smanjimo broj ovakvih tragičnih slučajeva i pružimo nadu i podršku onima kojima je najpotrebnija.
