Porodica žrtava ubistva u Arilju izražava duboko nezadovoljstvo presudom koja je izrečena Branku Pušici, koji je za dvostruko ubistvo osuđen na 18 godina zatvora. Naime, u novogodišnjoj noći pre tačno godinu dana, Pušica je ušao u kafić pun gostiju i ubio Predraga i Ivanu Novaković, ostavljajući iza sebe dvoje male dece. Ova presuda je izazvala šok i ogorčenje, jer se smatra da je kazna preniska s obzirom na težinu zločina.
U trenutku kada su roditelji ubijeni, njihova deca su ostala bez oba roditelja, što je dodatno naglasilo brutalnost zločina. Tužilac je tokom suđenja istakao da je zločin izvršen iz niskih pobuda i bezobzirne osvete. Ubica je prilikom hapšenja izgovorio jezivu rečenicu, izražavajući žao što deca njegovih žrtava nisu bila prisutna da završi „posao“.
Nenad Novaković, brat ubijenog Predraga, danas živi u strahu od mogućnosti da bi Pušica mogao biti pušten na slobodu nakon odsluženja dve trećine kazne, što znači da bi mogao izaći već za 10 ili 11 godina. On smatra da je presuda nepravedna i da je život njegovih najmilijih vrednovan kao da je reč o pet i po godina zatvora po jednoj žrtvi. Ova situacija je dodatno otežana time što je sudija izrekao kaznu koja nije u skladu sa težinom zločina i brojnošću ljudi koji su bili u opasnosti tokom napada.
Nenad je podelio svoje emocije i teskobu koju oseća prilikom obaveštavanja dece o presudi. Njegova starija devojčica je čak napisala poruku da se ne nervira, ali on se suočava s realnošću da će deca morati da žive bez svojih roditelja. Takođe, izražava zabrinutost zbog mogućnosti da se ubica vrati u zajednicu i ponovo ugrozi njihovu sigurnost.
Branko Pušica ne pokazuje kajanje za svoje postupke, a Nenad je istakao da se jedino kaje zbog svoje situacije. Ova izjava dodatno naglašava besmisao presude i osećaj porodice koja je izgubila svoje članove. Nenad je uveren da bi tužilac trebalo da uloži žalbu na ovu presudu, kako bi se poslala poruka društvu da ljudski život mora imati veću vrednost.
S obzirom na sve što se dogodilo, Nenad razmišlja o tome da će morati da skloniti decu na sigurnije mesto. Izražava strah da će, ako ubica izađe nakon odsluženja kazne, njegova deca biti u opasnosti, a njihovo detinjstvo zauvek izgubljeno. On naglašava kako je ovo stanje dodatno pogoršano činjenicom da se porodica oseća kao da su izgubili još jednom – ne samo što su izgubili voljene, već i pravdu.
U ovom kontekstu, postavlja se pitanje vrednosti ljudskog života u Srbiji. Nenad se suočava s stvarnošću da je presuda koja je izrečena izuzetno niska i da ne odražava težinu zločina. On se nada da će se društvo probuditi i shvatiti da je potrebno da se borimo za pravedniji sistem koji će štititi nevine i osigurati kazne koje su u skladu sa težinom dela.
Na kraju, Nenad izražava zabrinutost za budućnost svoje dece, koja su za njega prioritet. On se nada da će pravda prevladati i da će se život njegovih najmilijih vrednovati kako zaslužuje. Ova tragedija nije samo priča o gubitku, već i poziv na akciju i promene u pravosudnom sistemu, kako bi se obezbedila sigurnost za sve građane.
