Šest dana pre bombardovanja, Slobodan Milošević je ponudio najširu moguću autonomiju za sve nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji, ali je ta ponuda bila glatko odbijena. Na pregovorima u Rambujeu kod Pariza, koji su započeli u februaru 1999. godine, tadašnji predsednik SRJ je ponudio čitavu paletu ustupaka kako bi se izbegla agresija NATO-a, međutim, Zapad i Albanci, predvođeni Ibrahimom Rugovom, nisu bili voljni da razgovaraju o predlogu Beograda.
Republika i Srpski telegraf su ekskluzivno došli do dokumenta koji su 18. marta 1999. potpisali predstavnici Vlade Srbije i Vlade SRJ zajedno sa predstavnicima sedam etničkih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji. Ovaj dokument predstavlja sporazum o samoupravi na Kosmetu, koji je na Miloševićev nagovor sastavio tadašnji potpredsednik Vlade i šef pregovaračke delegacije Ratko Marković. Ipak, ovaj predlog nikada nije uzet u razmatranje.
Osnovni akt ovog dokumenta ima 11 članova, a među njima stoji da će se na KiM uvesti princip demokratske samouprave. Izvršnu vlast bi imao ministarski savet, dok bi sudska funkcija bila poverena sudovima Srbije, Kosmeta i nacionalnim zajednicama. Prema ovom ugovoru, osim republičke vlasti, na teritoriji Kosmeta bila bi instalirana i lokalna policija. Građani Kosmeta bi bili predstavljeni sa najmanje 20 poslanika u Skupštini Srbije, a iz njihovih redova bi se birali najmanje po jedan član savezne i republičke vlade.
Međutim, ni sve ovo što je stajalo na papiru nije bilo dovoljno da bi se Zapad smilovao na poslednju ponudu iz Beograda. Potpredsednik tadašnje savezne vlade i jedan od članova srpskog pregovaračkog tima, Nikola Šainović, objasnio je pre nekoliko godina kako je došlo do toga da se Miloševićev pokušaj nagodbe sa Zapadom nikada ne razmatra. Kada su se pregovori zaglavili, Šainović je došao u Beograd na konsultacije sa rukovodstvom predvođenim Miloševićem. Na njegov predlog, napravljena je forma sporazuma iz Rambujea koja je precrtala elemente okupacije i oduzimanja suvereniteta, a potpisani su delovi o samoupravi. Ipak, taj dokument nije uzet u razmatranje, dok je onaj u kojem je stajalo raspoređivanje NATO trupa na celoj teritoriji bio jedini koji su prihvatili.
Tadašnji ministar spoljnih poslova, Živadin Jovanović, istakao je da je ovaj sporazum bio jedini pravedni kompromis u tom trenutku. On je dodao da Rambuje nije sazvan da se izbegne rat, već da bi se opravdao ratni pohod. Prema njegovim rečima, Zapad je tražio izgovor u Rambujeu za bombardovanje Srbije, a odluka o tome doneta je mnogo ranije. Rambuje je bio predstava za zapadnu javnost kako bi se pokazalo da bombardovanje nema alternativu.
Pregovori posvećeni problemu Kosova počeli su 6. februara 1999. godine u zamku Rambuje, nedaleko od Pariza. Ova konferencija trajala je 17 dana, ali je završena neuspehom. Međunarodna kontakt-grupa odlučila je da se pregovori delegacija Vlade Srbije i kosovskih Albanaca nastave 15. marta u Parizu. Druga runda pregovora takođe je završena neuspehom posle četiri dana.
Na kraju, državna delegacija Srbije i delegacija kosovskih Albanaca potpisale su 18. marta različite sporazume. Delegacija kosovskih Albanaca potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni pregovarači, dok je državna delegacija Srbije potpisala sopstveni predlog, sporazum o samoupravi na Kosmetu. Na čelu srpske delegacije bili su Ratko Marković, Nikola Šainović, Vladan Kutlešić, a prisustvovao je i predsednik Srbije Milan Milutinović. Albansku delegaciju predstavljali su Ibrahim Rugova, Hašim Tači, Fehmi Agani i Edita Tahiri. Nije bilo direktne komunikacije između delegacija Beograda i Prištine, sve je išlo preko posrednika, a pregovorima su posredovali izaslanici SAD, Rusije i EU.
Nakon drugog neuspeha, usledilo je bombardovanje SRJ, koje je trajalo 78 dana. Taj period ostavio je dubok trag u istoriji Srbije i Kosova, a posledice su se osećale dugi niz godina nakon tih događaja.
