U zabavnom parku Diznilend Pariz, jedna zaposlena pod imenom Mari Lumakari, koja je radila kao pripadnik obezbeđenja, pokrenula je tužbu protiv svog poslodavca. Ona tvrdi da je bila izložena uznemiravanju na radnom mestu pre nego što je dobila otkaz, a traži i povratak na posao. Ovaj slučaj je izazvao značajnu pažnju javnosti i medija, posebno zbog konteksta njenog angažovanja u industriji za odrasle.
Lumakari, koja koristi umetničko ime u pornografskoj industriji, radila je u Diznilendu od 2018. godine. U intervjuu za televiziju BFMTV, izjavila je da je zajedno sa suprugom odlučila da realizuje ličnu fantaziju i objavi video-sadržaj na jednoj od velikih platformi za odrasle. Nakon što su njene kolege otkrile te sadržaje, navela je da su usledili neprimereni komentari i aluzije, uključujući i one od strane nadredjenih.
Jedna od poruka koju je navodno primila na radnom mestu bila je: „Ako snimaš takve filmove, moraš to da prihvatiš.“ Ovaj komentar ukazuje na to da se njen privatni život i posao isprepliću na način koji nije bio dobrodošao. Po povratku parka nakon pandemijske krize 2021. godine, Lumakari je doživela dodatno poniženje kada je na njenom ormariću, umesto njenog pravog imena, bilo istaknuto njeno umetničko ime.
Nakon što je prijavila uznemiravanje, interna istraga parka je završena bez rezultata. Njena advokatica, Manon Burdo, navodi da je Lumakari ponovo prijavila iste navode 2025. godine, ali je ubrzo potom pozvana na disciplinski razgovor i otpuštena. Razlozi za otkaz uključivali su i navodno neprimereno korišćenje mobilnog telefona tokom radnog vremena, što je Lumakari smatrala neutemeljenim.
Diznilend Pariz nije komentarisao ovaj slučaj uprkos brojnim upitima medija, što dodatno ukazuje na osjetljivost teme. Slučaj je otvorio pitanja o granicama privatnog života zaposlenih i načinu na koji se radna okolina nosi sa pitanjima koja se tiču seksualnosti i privatnosti.
Ova situacija nije jedinstvena, budući da se u poslednje vreme sve više razgovara o seksualnom uznemiravanju i pravima zaposlenih u različitim industrijama. U mnogim slučajevima, radnici se suočavaju s preprekama kada pokušaju da prijave uznemiravanje, a često se suočavaju sa stigmatizacijom, posebno kada su u pitanju teme koje se tiču seksualnosti.
U ovom slučaju, Lumakari se suočila sa ozbiljnim posledicama zbog svog izbora da se bavi produkcijom pornografskog sadržaja, iako je to radila van radnog vremena. Njena tužba može postaviti važna pitanja o pravima zaposlenih i njihovim slobodama van radnog mesta, kao i o tome kako se poslodavci nose sa situacijama koje se tiču privatnog života svojih radnika.
Ova situacija takođe naglašava potrebu za većim razumevanjem i podrškom za zaposlene koji se suočavaju s problemima uznemiravanja na radnom mestu. U svetu koji se sve više otvara prema pitanjima seksualnosti i identiteta, važno je obezbediti zaštitu i prava svih radnika, bez obzira na njihove lične izbore.
U konačnici, slučaj Mari Lumakari može biti podsticaj za promene u načinu na koji se tretiraju teme seksualnosti i uznemiravanja na radnom mestu, i može otvoriti vrata za dijalog o pravima zaposlenih i granicama privatnog života u radnom okruženju. Ova tema će sigurno ostati relevantna dok se nastavlja rasprava o tome kako stvoriti sigurnije i inkluzivnije radno okruženje za sve.
