Velike prolećne poplave koje su 1924. godine zahvatile Beograd ostavile su dubok trag u istoriji glavnog grada Srbije. Ove poplave, izazvane strahovitim kišama tokom maja, došle su nakon dugotrajne suše i pretvorile grad u more. Saobraćaj je bio potpuno obustavljen, a građani su se suočili s potopom koji je delovao kao prirodna katastrofa.
Ulice na Dorćolu, Savamali, Slaviji i Čuburi bile su potopljene, dok je voda iz viših delova grada stvarala haos u nižim. Na Knez Mihailovoj, gde se radila kanalizacija, blato je bilo do kolena, a prolaznici su se teško kretali. Posebno su strahovali stanovnici Savamale, gde je voda dostigla visinu hotela „Bristol“, dok su na Dorćolu osnovne škole bile ugrožene. Čamci su postali jedino sredstvo za evakuaciju ljudi i imovine, a ti dani su ostali u sećanju kao crni trenuci u istoriji Beograda.
U Grobljanskoj ulici, bujična voda je gotovo odnela šestogodišnje dete koje se zaglavilo u jarku, što je dodatno pojačalo osećaj panike među građanima. Barake u Pištoljmali, smeštene između ulica Visokog Stevana i Gundulićevog venca, bile su posebno ugrožene. Voda koja se slivala s grebena razarala je ovo siromašno naselje, uništavajući sve pred sobom.
Osim fizičke štete, poplave su izazvale i zdravstvene probleme. U nižim delovima grada, uz obale Save i Dunava, ostale su velike bare koje su postale leglo malaričnih komaraca. Deset dana nakon poplava, opštinski kamioni su dopremali đubre kako bi zasipali bare, ali ovaj potez je izazvao novi problem. Đubre je istovarano blizu stambenih i poslovnih objekata, što je izazvalo nesnosan smrad i dodatno ugrozilo zdravlje građana.
U ovom kontekstu, neefikasnost gradske uprave postala je očigledna. U blizini mesta istovara nalazilo se oko 100 kuća sa 300 porodica, dok su radnici u obližnjim radionicama trpeli posledice zagađenog vazduha. U novinama se isticalo da ponašanje opštine pokazuje „apsolutnu pasivnost“, jer odgovorni nisu reagovali na vreme, a zdravlje građana bilo je u opasnosti.
Pokušavajući da spreče širenje malarije, gradske vlasti su, nažalost, stvorile uslove za širenje tuberkuloze. Mnogi su se pitali kako je moguće da se u pokušaju zaštite od jedne bolesti, zapravo izaziva druga, smrtonosnija. Ova situacija je jasno prikazivala nepromišljenost i nebrigu gradske uprave prema zdravlju građana.
Dodatno, Beogradska Električna centrala na Dorćolu imala je mogućnost da iskoristi pregoreli ugalj za zatrpavanje bara, čime bi se sprečio razvoj novih zdravstvenih problema. Iako je to bilo moguće, gradska uprava nije reagovala, a situacija je ostala nepromenjena. Poplave su se ponavljale, a Dorćol, Savamala i drugi priobalni delovi grada ponovo su se našli na udaru prirodnih nepogoda.
Nažalost, problemi sa poplavama u Beogradu nisu se završili 1924. godine. Iako su se u međuvremenu pojavile razne strategije za upravljanje vodama i sanaciju, mnogi od tih problema su ostali nerazrešeni. S obzirom na to da su se poplave ponavljale i u narednim decenijama, bilo je jasno da je potrebno ozbiljno pristupiti ovom pitanju kako bi se zaštitili građani i njihovo zdravlje.
U svetlu ovih događaja, važno je da se ne zaboravi kako neefikasnost vlasti može imati dalekosežne posledice po život i zdravlje ljudi. Beograd, kao i mnogi drugi gradovi širom sveta, mora raditi na održivim rešenjima kako bi se sprečila slična katastrofa u budućnosti.
