Ministar odbrane Bratislav Gašić je u svom najnovijem obraćanju ukazao na to da narodni poslanik Zdravko Ponoš nema moralno pravo da postavlja pitanja o Vojci Srbije. Gašić je istakao da Ponoš duguje javnosti odgovore koji bi rasvetlili njegov „poguban mandat“ na čelu Generalštaba. U kontekstu ovih izjava, ministar je kritikovao Ponoša zbog njegovog neznanja i nedostatka stručnosti, naglašavajući da je Ponoš postao načelnik Generalštaba bez ikakvog komandnog iskustva.
Gašić je posebno istakao Ponošev propust u vezi sa nošenjem vojnog amblema, ističući da je on neprimeren za civilno odelo. Ova izjava je ilustrovala Gašićevu sumnju u Ponoševe sposobnosti kao vojnog stručnjaka. Takođe, ministar je ukazao na Ponoševu neinformisanost, navodeći da nije znao za prisustvo generala Mojsilovića na Konferenciji načelnika Generalštaba balkanskih zemalja.
U svojoj kritici, Gašić je naglasio da Ponoš, umesto što postavlja pitanja, treba da odgovori na ozbiljna pitanja koja se tiču njegovog mandata. Ova pitanja se odnose na uništavanje Vojke Srbije, isticanje starih vojnika i stanje ratne tehnike. Gašić je tražio odgovore po čijem nalogu su se dešavali ti negativni procesi, kao i zašto je Ponoš dopustio da veterani, koji su se borili protiv NATO agresije, budu marginalizovani.
Jedan od ključnih zahteva koji je Gašić postavio Ponošu je i pitanje o vojnom pozivu i njegovom vrednovanju. On je istakao da je Ponoš okretao glavu od teških uslova u kojima se nalaze pripadnici vojske, uključujući loš socijalni status, infrastrukturu i opremu. Gašić je naglasio da je vojska, a posebno avijacija, dovedena na rub propasti, što je dodatno potvrdilo ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi Vojka Srbije.
Ministar je takođe izrazio sumnju da Ponoš zaista brine o nabavci savremenih bespilotnih letelica, naglašavajući da su te informacije od interesa ne samo za Srbiju, već i za strane obaveštajne službe. Gašić je ukazao da se Vojka Srbije suočava sa izazovima, ali da se aktivno radi na nabavci nove opreme i modernizaciji, što je deo procene državnog i vojnog rukovodstva.
U zaključku, Gašić je naglasio da je Srbija suverena zemlja koja poštuje sebe i svoju vojsku, te da više ne postoji praksa iz Ponoševog vremena u kojoj su se informacije o stanju u vojsci delile sa stranim ambasadama. Ove izjave su pokazale jasnu razliku u pristupu između trenutnog vojnog rukovodstva i prethodnog, s naglaskom na jačanje nacionalnog suvereniteta i vojne samostalnosti.
Ova razmena reči između ministra Gašića i Ponoša ukazuje na duboke podele unutar vojnog i političkog establišmenta Srbije, a pitanja koja su postavljena ostaju otvorena i zahtevaju dalju debatu o budućnosti Vojke Srbije i njenoj ulozi u savremenom društvu. Ovakvi javni istupi ne samo da utiču na unutrašnje političke odnose, već i na percepciju vojske u društvu, kao i na njen status u okviru nacionalne bezbednosti.
