U svakom veku se odigra oko 240 pomračenja sunca, a jedno od najznačajnijih dogodilo se 29. maja 1919. godine. To pomračenje je poslužilo kao ključna potvrda Opšte teorije relativnosti koju je razvio Albert Ajnštajn. Astronomi, predvođeni Arturom Stenlijem Edingtonom, merili su pomeraj zvezda koje su postale vidljive na tamnom nebu pored potpuno pomračenog sunčevog diska. Rezultati su se izuzetno precizno poklopili sa Ajnštajnovim predviđanjima iz 1915. godine.
Ajnštajn je 25. novembra 1915. objavio rad u kojem je predstavio novu perspektivu na gravitaciju. Njegova Specijalna teorija relativnosti, objavljena 1905. godine, ustanovila je da se dužine i vremena mere u zavisnosti od pokreta posmatrača. Iz ove teorije proizašao je postulat o ekvivalentnosti mase i energije, koji je revolucionisao razumevanje fizičkih zakona.
Ajnštajn je dalje razradio svoja razmišljanja i uključio ubrzano kretanje i gravitaciju u svoja istraživanja, čime je stvorio koncept zakrivljenog prostor-vremena. Gravitacija, prema njegovim rečima, određuje geometriju tog prostor-vremena. Ovaj koncept je ilustrovan primerom dušeka na kojem se stvara udubljenje pod težinom kugle. Planete, poput kliker, ne privlači Sunce silom, već se kreću duž zakrivljenih putanja koje stvara masa Sunca.
Ajnštajn je shvatio da se zakrivljenost prostor-vremena ne odnosi samo na velike objekte, već i na svetlosne zrake. Tokom pomračenja, svetlost udaljenih zvezda se zakreće pod uticajem gravitacije Sunca, što je moglo da se izmeri tokom potpunog pomračenja.
Istorija proučavanja svetlosti i gravitacije počinje mnogo pre Ajnštajna. Godine 1783. engleski naučnik Džon Mičel je sugerisao da svetlost može biti skrenuta gravitacionom silom. Njegove ideje su kasnije razvijene od strane drugih naučnika, poput Pjera-Simona Laplasa, koji je izračunao koliko bi masa morala biti sabijena da svetlost ne može da pobegne.
U 19. veku, Johan Georg fon Zoldner izračunao je pomeranje svetlosti pored Sunca na 0,875 lučnih sekundi. Ajnštajn je 1911. godine izračunao sličnu vrednost, što ga je navelo da predloži praktično testiranje teorije tokom pomračenja sunca.
Međutim, prilike za merenje su bile ograničene. Pomračenje 1912. godine je propalo zbog lošeg vremena, a pomračenje 1914. godine se dogodilo u vreme Prvog svetskog rata. Ajnštajn je nakon toga razvio svoju teoriju, shvativši da bi pomeranje svetlosti trebalo biti veće nego što je prvobitno mislio.
Pomeranje od 1,75 lučnih sekundi je objavljeno u njegovom radu iz 1916. godine, a astronomi su čekali sledeću priliku za testiranje. Ta prilika se pojavila 29. maja 1919. godine, a astronomi su organizovali ekspedicije na ostrvo Prinsipe i u Sobral, Brazil, kako bi izmerili pomeranje svetlosti tokom pomračenja.
Na dan pomračenja, Edington je bio na Prinsipeu gde je kiša ometala posmatranje, ali su uspjeli da zabeleže nekoliko fotografija. Ekspedicija u Sobralu imala je više sreće, snimajući nekoliko kvalitetnih fotografija.
Kada su se vratili u Englesku, Edington i njegov tim su analizirali rezultate. Merenja su pokazala pomeranje od 1,98 i 1,60 lučnih sekundi, što je potvrdilo Ajnštajnovu teoriju. U novembru 1919. godine, rezultati su objavljeni u medijima, a Ajnštajn je postao svetski poznat.
Dok su britanski mediji slavili Ajnštajna kao revolucionara nauke, nemački mediji su bili suzdržaniji. Ipak, Ajnštajn je postao simbol naučne revolucije, koja je promenila način na koji razumemo univerzum. Ajnštajnova otkrića nisu samo oborila Newtonove zakone, već su otvorila nova pitanja o prirodi svemira, što se istražuje i danas.
