Predsednica Mehanizma u Hagu, Grasijela Gati Santana, odbila je zahtev Milana Martića, bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine, za uslovnom slobodom nakon što je odslužio dve trećine kazne od 35 godina zatvora. U obrazloženju svoje odluke, Santana je naglasila da Martić nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije i da je težina njegovih zločina ozbiljan faktor protiv njegovog puštanja na slobodu. Takođe, istakla je da ne postoje ubedljivi humanitarni razlozi koji bi opravdali njegovo prevremeno puštanje.
Martić je uhapšen 2002. godine i prebačen u Hag, a 2008. godine je pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora. Godinu dana kasnije, prebačen je u zatvor u Estoniji, poznat po lošim uslovima. Njegov zahtev za puštanje na slobodu razmatran je i prethodnih godina, ali je svaki put bio odbijen. Estonske vlasti su u maju 2025. godine obavestile sud u Hagu da Martić ispunjava uslove za puštanje na slobodu, ali je sudija Santana smatrala da su njegovi zločini preteški i da njegovo dobro ponašanje u zatvoru nije dovoljno za prevremeno puštanje.
Prema informacijama koje je dobila od estonskih vlasti, Martić je tokom zatvora bio mirna osoba, ljubazna u komunikaciji i nije imao ozbiljnih disciplinskih prekršaja u skoro deceniji. Međutim, iako je imao nekoliko manjih prekršaja vezanih za duvan, njegovo ponašanje tokom zatvora se generalno smatralo dobrim. Tokom boravka u zatvoru, Martić je redovno prisustvovao bogosluženjima, učestvovao u timskim sportovima i održavao komunikaciju sa porodicom.
Međutim, sudija Santana je takođe istakla da Martić sebe vidi kao političkog zatvorenika i ne želi da govori o svojim zločinima, verujući da je njegova kazna politički motivisana. U medijskom članku iz 2019. godine, Martić je pokušao da opravda svoje postupke tokom rata, nazivajući sebe „prvom žrtvom pojave neofašizma u svetu“. Ove izjave su dodatno potvrdile nedostatak kritičkog razmišljanja i iskrenog kajanja za njegove zločine.
Santana je ukazala na to da nije pronašla dovoljno informacija koje bi sugerisale da je Martić dostigao nivo rehabilitacije koji bi opravdao njegovo puštanje na slobodu. Takođe, navela je da njegovo puštanje može biti rizično za svedoke koji žive u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, što dodatno komplikuje situaciju. Udruženja iz Hrvatske su se protivila njegovom puštanju, ističući da bi to moglo negativno uticati na već krhki proces pomirenja u regionu.
Martić se suočava s ozbiljnim izazovima u pogledu svoje rehabilitacije i prihvatanja odgovornosti za svoje postupke. Njegova odluka da se ne izjasni o svojim zločinima i da ih ne priznaje ukazuje na dublje probleme u njegovom razumevanju sopstvenih dela. Bez iskrenog kajanja i kritičkog razmišljanja o svojim delima, Martić se suočava s teškom situacijom kada je reč o mogućem puštanju na slobodu.
Odluka o njegovom puštanju na slobodu ne utiče samo na njega, već i na širu zajednicu i proces pomirenja u regionu. U svetlu svih ovih informacija, sudija Santana je jasno stavila do znanja da će se, dok god ne vidi značajne promene u Martićevom ponašanju i razumevanju, njegovo puštanje smatrati rizičnim i neprihvatljivim. Ova situacija ostaje otvorena tema u kontekstu pravde, rehabilitacije i pomirenja nakon ratova na Balkanu.
