Verovanja i praznovanja srpskog naroda, koja su se razvijala vekovima, doživela su značajne promene u savremenom društvu. Ipak, neki od najvažnijih praznika kao što su Badnji dan, badnjak i česnica za Božić ostali su duboko ukorenjeni u tradiciji. Dr Vesna Marjanović, etnolog i antropolog, podelila je sajtom Srećne svoja saznanja o simbolici ovih običaja.
Badnjak, kako objašnjava dr Marjanović, predstavlja sveto drvo nad kojim se bdije, otuda i njegovo ime. U našoj tradiciji, rituali vezani za Badnji dan se odvijaju pre izlaska sunca, a domaćin, obično najstariji član porodice, odlazi u ranu zoru da donese badnjak. Uz njega ide i najmlađi član porodice, jer se veruje da je dete „kopča“ koja povezuje prošlost i budućnost, omogućavajući prenošenje tradicije. Badnjak se često seče od hrasta ili cera, drveća koje je karakteristično za naše prostore. Kada domaćin seče badnjak, on nosi hleb, vino i pšenicu, tražeći oprost i izražavajući zahvalnost. Mesto gde je drvo isečeno zaliva se i daruje, a ritual se odvija u rukavicama kako bi se pokazalo poštovanje prema prirodi.
Kada se badnjak unese u kuću, domaćin kuca tri puta na vrata, a domaćica ga dočekuje pitanjem ko ulazi. On odgovara sa „Zdravlje i veselje“, simbolizujući želje za blagostanjem i srećom u narednoj godini. U prošlosti, badnjak se postavljao na otvorenoj vatri, i važno je da ne izgori do kraja, već da ostanu komadići koji se čuvaju za rituale tokom Julijanske nove godine.
Dr Marjanović takođe objašnjava kako se tradicionalno pravila božićna česnica. Uoči Božića, domaćica bi, obučena u svečanu odeću, u ranu zoru mesila česnicu koristeći „nenačetu vodu“, prvu vodu koja se donese sa bunara ili izvora. Česnica se pravi od različitih vrsta brašna, najčešće pšeničnog, a u nju se stavlja novčić, kao simbol blagostanja. Osim novčića, nekada su se stavljali i drugi simbolični predmeti koji su predstavljali želje za srećom u narednoj godini. Česnica se ritualno lomila tokom večere, a onaj ko bi pronašao paricu, dobijao je posebnu privilegiju, dok je domaćin otkupljivao tu paricu i čuvao je kod ikone.
Vremena su se promenila, i danas su položajnici obično unuci koji obilaze porodicu. Nekada se verovalo da je položajnik inkarnacija nekog od predaka, čime se spajala prošlost i sadašnjost u jedinstvenom obeležavanju praznika. U savremenom društvu, mnogi stari običaji gube na značaju i svrsi, ali njihova simbolika ostaje važna za očuvanje identiteta.
U nekim delovima Srbije gde nema hrastovog drveta, postoje različite tradicije i običaji vezani za paljenje badnjaka. Kao i uvek, rituali se razvijaju i prilagođavaju lokalnim uslovima i verovanjima. Dr Marjanović podseća na značaj očuvanja ovih tradicija, kao i na to kako se badnjaci počinju paliti na portama crkava i trgovima, čime se dodatno naglašava zajedništvo i povezanost zajednice.
Značaj praznika poput Badnjeg dana i Božića ogleda se ne samo u njihovoj religijskoj dimenziji, već i u očuvanju kulturnog nasleđa, tradicija koje nas podsećaju na naše korene i identitet. U svetu koji se brzo menja, važno je sačuvati i prenositi ove običaje na mlađe generacije, kako bismo obogatili našu kulturu i očuvali duhovno bogatstvo srpskog naroda.
