Prota Steva Dimitrijević je ime koje se duboko ureže u srpsku istoriju, ali nažalost, malo je poznato širem auditorijumu. Kao sveštenik, pedagog, humanista i patriota, njegov rad ostavio je značajan trag u Prizrenu, Skoplju i Pirotu, gde je obrazovao generacije učenika, među kojima su bili i budući patrijarsi. Vladika Nikolaj Velimirović opisivao ga je kao „anđela Božjeg za južnu Srbiju“.
Prota Steva je bio most između Istoka i Zapada. Njegovo obrazovanje u Berlinu i Kijevu, kao i saradnja sa ruskim i srpskim intelektualcima, učinili su ga osobom od velikog značaja. Uvek je bio uz svoj narod, čak i u teškim vremenima kada je bio izložen progonima. O njegovom životu i radu decenijama istražuje publicistkinja Zorica Peleš, koja je svojim radom doprinela da se bolje razume značaj prote Steve Dimitrijevića.
U razgovoru za emisiju „Na ivici“, Zorica Peleš otkriva zašto je prota Steva često prećutkivan. Iako je bio jedan od najznačajnijih duhovnika i patriota, malo se zna o njegovim postignućima. „Steva je bio obrazovan, govorio je više jezika i imao kontakte i na Istoku i na Zapadu. Njegovi učenici su postali patrijarsi, a njegov uticaj je bio ogroman. Ipak, kada sam 2001. godine objavila knjigu o njemu, nije bilo interesa u Srbiji. Ironično, jedan nemački profesor je prepoznao njegov značaj, dok naši istoričari nisu“, izjavila je Peleš.
Prota Steva je igrao ključnu ulogu u razvoju obrazovanja i crkvenog života u južnoj Srbiji na prelazu iz 19. u 20. vek. Kada je 1899. godine došao u Prizren kao rektor Bogoslovije, stvorio je uzornu instituciju. Njegova vizija uključivala je razvoj voćnjaka, vinograda i vodoskoka, čime je značajno unapredio život u toj sredini. Kasnije, kao direktor gimnazije i učiteljske škole u Skoplju, doveo je vrsne profesore i stvorio još jednu uzornu obrazovnu ustanovu.
I pored svih zasluga, prota Steva se suočavao sa osporavanjima i protivljenjima. „Kada neko postiže uspehe, često se javljaju oni kojima to smeta“, objašnjava Peleš. On je bio najveći donator Narodne biblioteke u Beogradu, poklonivši više od 6.000 rukopisa. Njegovo ime nikada nije pomenuto u vezi s tim, a slična situacija se dogodila i pri osnivanju Bogoslovskog fakulteta 1920. godine.
U narodu, prota Steva je bio gotovo svetac. U trenucima najvećih iskušenja, ostao je uz svoj narod. Tokom povlačenja srpske vojske preko Albanije 1915. godine, mogao je da ode sa đacima, ali je odlučio da ostane. Njegova hrabrost ga je spasila kada su ga Bugari vezali za drvo i pripremali da ga streljaju. Učenici su ga spasili vičući da je svetac, što govori o dubokom poštovanju koje su osećali prema njemu.
Decenijama je Zorica Peleš sakupljala građu o prote Stevi i čuvala njegovu zaostavštinu. „Moj životni poziv bio je da ga otrgnem od zaborava. Istraživala sam po arhivima i sakupljala izveštaje i rukopise. Deo tog materijala danas čuva Arhiv SANU“, izjavila je Peleš.
Prota Steva Dimitrijević ostaje simbol duhovne snage i obrazovanja u srpskoj istoriji. Njegova posvećenost narodu, hrabrost i doprinos obrazovanju i crkvenom životu zaslužuju da budu prepoznati i poštovani. Nažalost, i pored njegovih značajnih postignuća, njegova priča ostaje nedovoljno poznata, što je sramota za društvo koje treba da čuva i neguje svoju istoriju i nasleđe. Prota Steva je ostavio neizbrisiv trag, a njegovo nasleđe treba da inspiriše buduće generacije.
