Pokret „trad žena“ (tradwife) postao je sve prisutniji na društvenim mrežama, privlačeći pažnju svojim estetskim prikazima života domaćica koje se vraćaju tradicionalnim ulogama. Ove žene dele savete o domaćinstvu, recepte i slike u raskošnim haljinama inspirisanim modom pedesetih godina, što naizgled može izgledati kao povratak starim vrednostima. Ipak, iza ovog fenomena stoji dublja i kompleksnija poruka koju su istraživali novinar Ivan Radojičić i književnica Minja Marđonović.
Pokret je započeo pre oko šest godina, a popularizovan je na platformama poput Reddit-a, posebno kroz antifeminističke diskusije. „Trad žene“ se potom pojavile i na Instagramu, gde su svojim sadržajem stvorile idealizovanu sliku tradicionalnog domaćinstva. Njihova estetska prezentacija uključuje savršeno dekorisane prostore, ručno pripremljene obroke i besprekornu negu, čime se stvara utisak da je život u skladu sa ovim vrednostima dostupan svima.
Radojičić ukazuje na to da se u pop kulturi određena decenija često vezuje za suprotnost prethodnoj. Tako je, recimo, nakon buntovničkog duha devedesetih, došlo do karikature „teenage“ estetike u dvehiljaditima, a zatim do „girlboss“ pokreta u 2010-im. U poslednjim godinama, posle pandemije COVID-19, pojavili su se „tradwives“, što se može povezati sa rastućim populizmom i ekonomskom nesigurnošću.
Marđonović ističe da je pojava „trad žena“ opasna jer predstavlja povratak tradicionalnim ulogama koje su već prevaziđene. Ovaj pokret, prema njenim rečima, često potiče od privilegovanih žena koje imaju resurse da se posvete ovakvim idealima. Ona naglašava da je u pitanju i klasna i rasna dimenzija, jer mnoge žene ni u svojim domovima nemaju pristup osnovnim pravima i resursima.
Iako „trad žene“ promovišu tradicionalne vrednosti, većina njih zapravo zarađuje putem društvenih mreža, što dodatno komplikuje sliku o njihovim životima. Mnoge od njih dolaze iz bogatijih slojeva društva, što ih čini nedostižnim uzorima za prosečne žene. Marđonović ukazuje na to da je to stil života koji nije realan i da predstavlja nerealne standarde za većinu žena koje se suočavaju sa stvarnim izazovima svakodnevnog života.
Kao primer nerealnosti ovog trenda, navodi se nalog „Ballerina Farm“, koji prikazuje život porodice sa sedmoro dece. Iako sadržaj izgleda autentično, iza njega stoji imovina vredna više miliona dolara, što dodatno ukazuje na privilegovan status tih žena. Marđonović naglašava da je to marketinški trik i da mnoge od ovih žena žive daleko od stvarnosti koju prikazuju na društvenim mrežama.
Radojičić dodaje da mediji igraju značajnu ulogu u popularizaciji ovog pokreta. Često se u komentarima na ovakve sadržaje može čuti pohvala za „normalnost“ koju predstavljaju, što može imati opasne posledice. Ova dinamika može poslužiti kao oružje koje perpetuira tradicionalne norme, umesto da podstiče promene.
Obrazovanje igra ključnu ulogu u razumevanju ovih fenomena. Marđonović naglašava potrebu za alternativnim obrazovanjem koje bi omogućilo bolje razumevanje feminističkog pokreta i položaja žena kroz istoriju. Ona poziva na promene u obrazovnom sistemu kako bi se pružila šira perspektiva o ovim pitanjima.
Zaključuje se da, iako „trad žene“ možda ne žele matrijarhat, njihova želja za vraćanjem na tradicionalne uloge može imati negativne posledice po društvo. Obrazovanje i svest o ovim temama su ključni za osnaživanje žena i promenu društvenih normi.
