Koliko puta ste poželeli da pritisnete pauzu samo sekund pre nego što reagujete? U emisiji „Čadež talk“, Nikola Jurišić, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za transformaciju kulture velikih i složenih sistema, razmatra kako unutrašnja stabilnost može da se gradi, nezavisno od spoljašnjih okolnosti. Umesto da bes ili stres preuzmu kontrolu, Jurišić naglašava važnost razvijanja svesti posmatrača, poznate kao „witness consciousness“, koja omogućava da sagledamo situacije iz šire perspektive.
Prema Jurišiću, često se suočavamo sa automatskim reakcijama na životne izazove, koje su duboko ukorenjene u našoj psihologiji. U tom kontekstu, poziva na promišljanje o tome kako se možemo distancirati od svojih misli i emocija. On citira Ron Hajfica sa Harvard univerziteta, koji je uveo koncept „balkona“, koji označava sposobnost da budemo svesni svojih postupaka i osećanja iz perspektive posmatrača, dok smo istovremeno aktivni u akciji.
Jurišić se oslanja i na teoriju profesora interpersonalne neurobiologije, Daniela Sigala, koji objašnjava da živimo u dve paralelne stvarnosti – fizičkoj, gde važe klasični zakoni, i kvantnoj, gde se primenjuju drugi principi. Ove dve realnosti koegzistiraju, a razumevanje te interakcije može pomoći u izgradnji unutrašnje stabilnosti.
U razgovoru se takođe dotakla ravnoteža između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Jurišić naglašava da ne postoji suprotnost između duhovnog i materijalnog; čovek je istovremeno i svest i telo. Problem nastaje kada se previše fokusiramo na akciju bez prostora za refleksiju, što može izazvati automatske reakcije, posebno kada se suočavamo s kolektivnim traumama.
Postavlja se pitanje koliko je važno svesno napraviti prostor pre svake reakcije. Jurišić ističe da svako može pronaći svoj način za stvaranje tog prostora, bilo kroz šetnju, meditaciju ili neku drugu praksu, što je ključno za unutrašnji odmak.
On objašnjava svoj metod u tri koraka: prvo, „tihovanje“, što podrazumeva višednevno povlačenje koje omogućava osobi da iskusi stanje posmatrača, a ne identifikaciju sa svojim mislima i emocijama. Ovo iskustvo postaje „sidro“. Drugo, „dnevna praksa meditacije“ vraća nas tom osećaju iz dana u dan. Treće, „svesnost iz momenta u momenat“ podrazumeva stalno korigovanje sebe, poput aviona koji se neprekidno vraća na idealnu putanju.
Cilj je doći do stanja u kojem je dovoljno pritisnuti „pauzu“ i izabrati svesnu reakciju. Jurišić napominje da mu je ranije bilo potrebno i do šest meseci da se oporavi od teških životnih situacija, dok danas može brže da se vrati u ravnotežu. Vremenski okvir za pritisak na pauzu postaje sve kraći kako se vežbamo u ovoj veštini.
Iako se može činiti izazovnim primeniti ove koncepte u stresnim životima, Jurišić naglašava da je stres pre svega pitanje unutrašnjeg stanja. Navodi primere ljudi koji su pod stresom u objektivno lakim uslovima, dok drugi, koji nose veliku odgovornost, ostaju smireni.
U zaključku, Jurišić i Čadež se slažu da svako, bez obzira na okolnosti, može pronaći makar mali prostor u tokom dana – bilo da je to pre buđenja, tokom vožnje ili u trenutku odmora – kako bi izgradio unutrašnju stabilnost. Ovaj proces je dugoročan i nije linearan; napredujemo, ali ponekad se vraćamo unazad.
Jurišić takođe ističe svoj projekat „Project Light“, platformu za društvenu transformaciju koja ima za cilj promenu unutrašnjeg stanja društva. Promena iznutra utiče na spoljašnje okolnosti, a platforma povezuje i podržava slične inicijative, posebno na Balkanu, fokusirajući se na trenutne, svesne i buduće lidere.
Razgovor koji je vođen u „Čadež talk“ pruža uvid u važnost unutrašnje stabilnosti i kako ona može biti ključ za bolje upravljanje stresom i izazovima u svakodnevnom životu.
