Roditelji širom sveta veruju da je pohvala najjednostavniji i najefikasniji način da dete izraste u sigurnu i uspešnu osobu. Međutim, stručnjaci upozoravaju da način na koji hvalimo može dugoročno oblikovati detetov pogled na sebe – i to ne uvek na pozitivan način. Psihijatar ističe da se iza dobronamernih komplimenata često krije suptilna poruka koja dete uči da je njegova vrednost vezana za nešto fiksno i nepromenljivo – izgled, talenat ili „urođenu pamet“. Problem nastaje kada se dete prvi put suoči sa neuspehom. Ako veruje da uspeh zavisi isključivo od talenta, svaki pad može doživeti kao dokaz da „nije dovoljno dobro“.
Umesto da se fokusiramo samo na talent, stručnjaci savetuju da se pohvale usmerene na trud. Kada roditelj kaže: „Video sam koliko si vežbao“ ili „Ponosan sam na to koliko si se trudio“, fokus se premešta na ono što dete može da kontroliše. Trud postaje ključ uspeha, a neuspeh se doživljava kao deo procesa, a ne kao lični poraz. Ovakav pristup gradi razvojni način razmišljanja, koji podstiče dete da istraje čak i kada je teško. Stručnjaci naglašavaju da deca koja uče da vrednuju sopstveni trud razvijaju veću emocionalnu stabilnost i manju potrebu za spoljašnjim potvrđivanjem.
S druge strane, fraze poput „Lep/a si“ izgledaju bezazleno, ali mogu postati gušeće. Stručnjaci upozoravaju da ovakve poruke mogu dovesti do povezivanja sopstvene vrednosti sa fizičkim izgledom, što može stvoriti uverenje da je ljubav uslovljena spoljašnjim kvalitetima. Ovaj problem može biti posebno izražen kod devojčica, gde se može stvoriti uverenje da je biti voljena isto što i biti privlačna, što dugoročno ne gradi zdravo samopouzdanje.
Slične poruke mogu se čuti u komentarima kao što su: „Odlično ti stoji haljina, srećom nisi na mamu“. Ovakve rečenice često nose skrivenu poruku i mogu zbuniti dete. Oseća se pohvaljeno, ali primećuje negativnu emociju prema drugom roditelju. Takvi komentari mogu stvoriti unutrašnju podelu kod deteta, gde se oseća pohvaljeno, ali istovremeno i zbunjeno. To može dovesti do osećaja krivice i nesigurnosti, gde se dete oseća kao da mora da bira između roditelja.
Izjave poput „Nikada mi ne zadaješ problem“ mogu delovati kao kompliment, ali u pozadini nose poruku da je dete vredno ljubavi samo kada je tiho, poslušno i bez zahteva. Takva deca mogu početi da potiskuju sopstvene emocije i potrebe kako bi ostala „dobro“ dete u porodici. Vremenom mogu razviti uverenje da moraju biti savršena da bi bila voljena i prihvaćena, što kasnije u životu često vodi ka preteranom ugađanju drugima, strahu od konflikta i unutrašnjem pritisku da nikada ne pogreše.
Roditelji bi mogli da promene svoj pristup pohvalama kako bi podstakli decu da razviju zdraviji odnos prema sebi i svojoj vrednosti. Umesto da se fokusiraju na fiksne osobine, važno je naglasiti trud i proces. Ovaj pristup može pomoći deci da se suoče sa neuspesima bez gubitka samopouzdanja i da razviju otpornost na izazove.
U konačnici, važno je da roditelji budu svesni uticaja svojih reči na decu. Svaka pohvala, ma koliko bila dobronamerna, nosi sa sobom određenu poruku. Tokom odrastanja, deca uče kako da vrednuju sebe, a način na koji im se pohvale može oblikovati njihovo samopouzdanje i emocionalnu stabilnost. Svesnost i pažnja u komunikaciji sa decom mogu dugoročno uticati na njihov razvoj i sreću.
