„Kad hodam Beogradom, imam utisak da duva neka promaja. Mi smo na vetrometini, ne samo političkoj. Na spojevima smo različitih religija, civilizacija i geografskih puteva. Imate promaju koja dolazi iz mnogo većih dubina istorije i koja se reflektuje kroz ono što jesmo“, rekao je Stefanović u intervjuu za Tanjug.
Ističući nezgodan karakter Beograda, Stefanović se osvrnuo na polemiku između pisca Stanislava Vinavera i zagrebačkog kolege Miroslava Krleže, gde je Vinaver naglasio da Krleža ne razume duh Beograda koji je „živ, kao reka koja valja talase“. „Suština je u tome da ne voleti Beograd znači ne voleti sam život. Tolike promene, sve to što valja kamenje po dnu naše istorije, je ono što čini ovaj grad lepim u mojim očima“, dodao je Stefanović.
Govoreći o svojoj knjizi „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, autor je otkrio da je prva priča koju je istražio bila o konaku Kneginje Ljubice iz 19. veka. „To je bio ‘ženski, vladarski konak iz koga je ona vladala’. Potpuno otkriće za mene kako kneginja vlada. Ona je muža (kneza Miloša) oterala u Topčider“, objasnio je Stefanović, naglašavajući kako je kneginja Ljubica bila ozbiljna žena koja je, prema legendi, ubila ljubavnicu svog muža pred njegovim očima, čime je stekla njegov strah i ljubav.
U nastavku razgovora, Stefanović je govorio o Rimskom bunaru u Beogradskoj tvrđavi, ističući da je bunar nastao tokom austrijske uprave u 18. veku. „Istražujući naziv, otkrio sam da je izgrađen po bunaru iz 1527. godine papskog arhitekte Antonija Sangala iz Orvijeta, Italija. Beogradski bunar ne funkcioniše zbog nemara“, rekao je pisac.
Stefanović je takođe napomenuo značaj jezuita Bartola Kašića koji je boravio u Beogradu početkom 17. veka, ističući da su njegovi spisi o Beogradu veoma zanimljivi. „Gledam da što dublje otkrijem stvari, da današnjim Beograđanima kažem da nije sve tako jednostavno. Mi smo slojevitiji nego što možemo i da zamislimo“, naglasio je.
Pisac se osvrnuo i na zanimljive ličnosti iz Beograda, poput filozofkinje Ksenije Atanasijević, koja je bila „čudna žena, potpuno van kalupa svog, a i današnjeg vremena“. Ksenija je živela sa prijateljicom, što je u to vreme izazivalo osude. Takođe je spomenuo Anicu Rebac Savić, koja je izvršila samoubistvo 1952. godine, verujući u zagrobni život nakon smrti svog supruga.
Stefanović je naglasio i značaj prvog srpskog seksologa Aleksandra Kostića, koji je otvoreno pisao o seksualnosti u vreme kada je to bilo tabu. „Ljubavni život Beograđana bio je sakriven u mraku“, rekao je, dodajući da su društvene norme tog vremena često bile stroge.
Pisac je takođe govorio o vojnom obaveštajcu Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i kralju Aleksandru Obrenoviću, ističući bliskost njihovih priča i složenost beogradske istorije. „Obrenovića su sa kraljicom Dragom ubili u Majskom prevratu 1903. godine Apisovi Crnorukci. To je taj usud Beograda, usud Srbije, da su konflikti nepomirljivi“, rekao je.
Stefanović je istakao da Beograd nosi svoje unutrašnje sukobe, napominjući da je „promajni grad“ gde se susreću različiti vetrovi. „Ne možete shvatiti Beograd jednostavno“, zaključio je on.
Takođe je spomenuo arheološke nalaze iz Vinče i kako su figurine prodate britanskom muzeju zbog nedostatka sredstava za istraživanje. „Mi smo mnogo složeniji i mnogo bolji nego što mislimo o sebi“, zaključio je Stefanović.
Nakon dva nastavka svoje knjige, Stefanović je izrazio želju da nastavi rad na trećem delu, naglašavajući kako je važno sačuvati glasove i priče koje su još uvek prisutne. „Nažalost, dosta mojih sagovornika koji su mi pomagali su već pokojni. Imperativ mi je da požurim“, rekao je.
