Uoči završetka sezone na Večernjoj sceni Pozorišta lutaka „Pinokio“, premijerno je izvedena predstava „Dnevnik Ane Frank“ u režiji Stevana Bodrože. Ova predstava, koja se bavi tragičnom pričom o maloj jevrejskoj devojčici koja je tokom Drugog svetskog rata bila sakrivena na tavanu u Amsterdamu, donosi neočekivani pristup – glavna junakinja, Ana Frank, ima dva lica: Brankicu Sebastijanović kao dramsku glumicu i lutke koje su izrađene po njenom liku. Obe su suočene sa teškim zadatkom da prenesu duboke emocije i sudbinu jednog od najpoznatijih dečjih dnevnika.
Brankica Sebastijanović, poznata glumica, razgovarala je o svojoj ulozi, rodnom Sarajevu i lekcijama koje je naučila tokom karijere, kao i o svojoj odluci da se pridruži lutkarskom pozorištu, gde je glumac često u drugom planu. „Desilo se prilično spontano,“ kaže Brankica. „U ‘Pinokiju’ sam se odlično osećala i imam divne kolege. Izazovno je, ali mislim da je to put koji mi se sam namestio.“
Ona objašnjava da je rad u lutkarskom pozorištu veoma drugačiji od klasične dramske glume. „Glumac se trudi da ostvari kontakt s publikom, ali ovde se oseća kao da mu je to oduzeto. Umesto da direktno komuniciraš s gledaocima, prenosiš svoja sredstva u lutku,“ dodaje ona. Ovaj proces zahteva vreme i strpljenje kako bi lutka „oživela“. Brankica se suočava s izazovima, ali ističe da se sve uči kroz rad na predstavi i kroz konsultacije s iskusnijim kolegama.
Na pitanje kako se nosi s činjenicom da je u lutkarskom pozorištu, gde su dramski aspekti često u drugom planu, Brankica priznaje da je to izazovno, ali i uzbudljivo. „Kada osetim da lutka oživi, to je vrlo uzbudljivo. U ovoj predstavi, lutke su specifične i imam divan kontakt sa svojom lutkom,“ ističe ona.
Brankica je svesna težine teme koju obrađuje. „Igrati Anu Frank je velika odgovornost. Radili smo s punom koncentracijom i angažmanom. Ovo je najzahtevnija predstava koju sam do sada radila i traži potpuno prisustvo glumca,“ objašnjava ona. U predstavi se nijedna reč iz Aninog dnevnika nije menjala, što je dodatno otežalo adaptaciju.
Osim umetničkih izazova, Brankica se osvrće i na svoje lične veze s temom. „Rodila sam se u Sarajevu i, iako se ne sećam mnogo tog perioda, odrasla sam uz te priče. Osećam potrebu da se povežem s gradom. Prošle godine sam prvi put bila u Sarajevu nakon mnogo godina,“ kaže ona. Ova predstava donosi joj emocionalnu povezanost s njenom prošlošću, a ansambl je u potpunosti uronjen u tematiku.
Brankica je završila Fakultet dramskih umetnosti i ističe značaj svog profesora, Vlade Jevtovića, koji je naglašavao važnost autentičnosti u glumi. Govori o svojim različitim ulogama tokom studija, koje su se često fokusirale na jake, kompleksne ženske likove. Međutim, njena karijera je krenula u drugom pravcu, iako je njen put bio ispunjen izazovima.
Ona se takođe osvrće na svoje televizijske uloge koje su joj doneli prepoznatljivost. „Dugo sam igrala u ‘Laži i paralaži’, a takođe i u serijama ‘Sinđelići’ i ‘Samac u braku’,“ dodaje Brankica. S obzirom na trenutne projekte, ona razmišlja o budućnosti i o tome kako lutkarsko pozorište može uticati na njene dramske uloge. „Imam strah da će mi godine provedene ovde ‘uskratiti’ velike dramske uloge, ali ako osetim potrebu za promenom, neću se obavezati da ostanem u lutkarstvu,“ zaključuje ona.
Ova predstava, s dubokom emotivnom temom i složenim likovima, predstavlja važan korak u Brankičinoj karijeri, ali i priliku da se pozabavi pitanjima identiteta, prošlosti i umetnosti.
