Nemački industrijski gigant Boš ulazi u 2026. godinu suočen sa ozbiljnim problemima, a njegovi rezultati odražavaju stanje cele nemačke industrije. Preliminarni bilans za 2025. godinu ukazuje na prihod od 90,5 milijardi evra, što predstavlja pad od 1,5%. Operativna dobit pre kamata i poreza pala je za čak 45%, iznoseći samo 1,3 milijarde evra. Profitna marža od 1,4% je najniža u poslednjih petnaest godina i daleko ispod nivoa potrebnog za stabilan razvoj.
U kompaniji Boš upozoravaju da 2026. godina neće doneti olakšanje. Očekuje se stagnacija prihoda, uz nastavak pritiska na profit zbog slabe potražnje u automobilskoj industriji, rekordno visokih cena energije u Nemačkoj i sve agresivnije konkurencije iz Kine. Kao odgovor na te izazove, Boš planira da ukine do 6.000 radnih mesta do 2027. godine, pretežno u Nemačkoj, kao i da smanji troškove za oko 1,5 milijardi evra godišnje. Ovaj drastičan zaokret predstavlja ozbiljan šok za kompaniju koja je decenijama bila sinonim za stabilnost nemačke industrije.
Međutim, situacija u Bošu nije izolovana. Ovaj slučaj osvetljava šire probleme sa kojima se suočava nemačka industrija, posebno u svetlu prelaska sa tehnologija motora sa unutrašnjim sagorevanjem na elektromobilnost, koja još uvek nije profitabilna. Kineski proizvođači preplavljuju globalno tržište jeftinim baterijama i vozilima, dok nemački koncerni gube konkurentsku prednost zbog visokih cena energije, rastuće birokratije i regulatornih zahteva, kao i političkog forsiranja zelene tranzicije bez čvrstog ekonomskog oslonca.
Posledice ovih promena su evidentne: pad narudžbina, zatvaranje pogona, masovna otpuštanja, i ubrzano premeštanje proizvodnje van Nemačke. Savezna vlada pokušava da odgovori na ovu situaciju obećanjima o takozvanoj „industrijskoj struji“ po ceni od pet centi po kilovat-satu, ali i u industriji i među analitičarima prevladava uverenje da je reč o kozmetičkoj meri. Ova mera ne rešava suštinske probleme kao što su zavisnost od kineskih dobavljača, visoki porezi, skupa energija i regulatorni okvir koji guši proizvodnju.
Nemačka, nekada poznata kao industrijski motor Evrope, sve više pokazuje znake deindustrijalizacije. Milioni radnih mesta su pod pritiskom, a kompanije poput Boša, Folksvagena i Siemensa već sele delove svojih proizvodnih kapaciteta u Mađarsku, Srbiju ili direktno u Kinu. Dok se u Berlinu i Briselu raspravlja o klimatskim ciljevima i „zelenoj budućnosti“, stvarnost pokazuje da se ta budućnost gradi van nemačkih granica. U zemlji ostaju prazne hale, višak visokoobrazovanih inženjera i poreski teret koji dodatno slabi konkurentnost.
Ova situacija nije rezultat niza slučajnih loših odluka, već logičan ishod politike koja je žrtvovala realnu ekonomiju zarad apstraktnih ciljeva. Industrija koja je decenijama hranila nemačku srednju klasu i održavala evropsku ekonomsku stabilnost sada se suočava sa svojim ograničenjima i cenom prebrzih odluka.
Boš, kao i ostale nemačke kompanije, nije izuzetak u ovom procesu slabljenja industrije. Realna proizvodnja je podredjena ideološkim projektima, dok se milijarde ulažu u tranziciju koja još ne donosi profit. Fabrike se zatvaraju, a radnici ostaju bez posla. Ovaj put ne vodi u budućnost, već predstavlja proces samouništavanja. Održiva privreda se gradi na osnovu onoga što funkcioniše i donosi vrednost, a ne na političkim sloganima. Dok se to ne prizna, Nemačka će nastaviti da gubi svoju industrijsku snagu, a Evropa će snositi posledice te zablude.
