Beč – Austrijski i nemački naučnici rešili su misteriju mumifikacije tela za koje se veruje da je pripadalo svešteniku iz 18. veka. Ova fascinantna studija otkrila je da je balsamovanje izvršeno putem rektuma, što je iznenadilo istraživače koji su dugo tragali za odgovorima o ovoj neobičnoj mumiji.
Telo mumije, za koju se pretpostavlja da pripada Francu Ksaveru Sidleru fon Rozenegu, svešteniku iz aristokratske porodice, umrlo je 1746. godine u 38. godini. Ranije se verovalo da je njegovo telo prirodno balsamovano, što je dovelo do nadimka „kapelan osušen na vazduhu“. Ova nova otkrića menjaju percepciju o procesu mumifikacije koji je korišćen u to vreme.
Prema rečima Andreasa Nerliha, patologa na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu, otkriće je bilo iznenađenje jer nije bilo spoljnih dokaza koji bi ukazivali na takav proces balsamovanja. Tokom istraživanja, tim je koristio CT skeniranje i druge analize kako bi došao do novih saznanja. Otkriveno je da su trbušna i karlična šupljina bile ispunjene drvenim ivericama, fragmentiranim grančicama i tkaninama poput konoplje i svile, kao i cink hloridom, materijalom koji apsorbuje tečnosti. Ovo je potpuno drugačije od tradicionalnih metoda balsamovanja, poput onih iz drevnog Egipta.
Istraživači su takođe ustanovili da mumija ima dobro očuvan gornji deo tela, dok su lice, potkolenice i stopala trulila. Analiza je pokazala da je reč o muškarcu starosti između 35 i 45 godina, a datiranje uzorka kože sugeriše da je umro između 1734. i 1780. godine. Ovi podaci se poklapaju sa onim što se zna o Sidleru, a analiza kostiju, zuba i kože je otkrila da je njegova ishrana bila bogata životinjskim proizvodima i žitaricama, što je tipično za lokalnog parohijskog vikara u tom regionu.
Iako nije bilo znakova stresa na telu, otkriveno je da je čovek pušio lulu i imao čukljeve, što je takođe uobičajeno za tadašnje crkvene zvaničnike. Osim toga, naučnici su otkrili da je muškarac umro od tuberkuloze, a smatra se da je mumificiran da bi se sprečila infekcija. Nerlih dodaje da bi drugi mogući razlog za balsamovanje mogla biti namera da se telo vrati u manastir Valdhauzen, gde se Fon Rozeneg zamonašio.
Ova otkrića ne samo da su razjasnila misteriju mumifikacije tela sveštenika, već i osvetlila neke od praksi i verovanja tog vremena. Balsamovanje putem rektuma predstavlja jedinstvenu tehniku koja se u prošlosti nije često koristila, a istraživači su sada u mogućnosti da bolje razumeju kako su se s sličnim procesima suočavali ljudi u 18. veku.
Ova studija takođe postavlja pitanja o etici i postupcima mumifikacije u različitim kulturama, posebno u odnosu na način na koji se telo tretira nakon smrti. Iako su drevni Egipćani imali svoje metode koje uključuju uklanjanje organa i korišćenje smole, ova nova otkrića pokazuju da su i u Evropi postojale jedinstvene prakse koje su se razlikovale od onih u drugim delovima sveta.
U zaključku, istraživanje mumije sveštenika iz 18. veka otkriva ne samo tajne prošlosti, već i izazove s kojima se naučnici suočavaju dok pokušavaju da razumeju kako su ljudi u različitim vremenima i mestima pristupali smrti i očuvanju tela. Ova otkrića nas podsećaju na bogatstvo ljudske istorije i raznolikost praksi koje su oblikovale naše razumevanje života i smrti.
