U Beogradu, povodom obeležavanja 26 godina od početka NATO agresije na Jugoslaviju, nekadašnji komandant Treće armije Vojske Jugoslavije, Nebojša Pavković, izneo je svoja razmišljanja o događajima iz 1999. godine. On je naglasio da NATO, kao najjača vojna sila na svetu, nije uspeo da pobedi srpsku vojsku ni posle 78 dana intenzivnog bombardovanja. Pavković je istakao da Alijansa nije zauzela nijedan metar teritorije na Kosovu i Metohiji, uprkos svojoj vojnotehničkoj superiornosti.
Pavković je ukazao na to da su članice NATO-a bile 670 puta ekonomski jače od Srbije, postavljajući pitanje zašto je takva sila napala malu zemlju bez opravdanja i odobrenja. Ova izjava dodatno podseća na složenost geopolitičkih odnosa i ratnih sukoba. U tom kontekstu, Pavković se osvrnuo na ciljeve koje je NATO imao tokom agresije, citirajući generala Veslija Klarka, koji je u jednom dokumentu napisao: „Rasturi, degradiraj, opustoši i uništi“. Međutim, prema Pavkovićevim rečima, ti ciljevi nisu ostvareni.
Tokom bombardovanja, koje je počelo 24. marta 1999. godine i trajalo do 10. juna iste godine, NATO je izveo više od 38.000 letova, a prema nekim procenama, više od 23.000 bombi je bačeno na različite ciljeve širom Srbije i Crne Gore. Ovaj sukob, koji je označen kao prvi rat u Evropi posle Hladnog rata, doveo je do velikih ljudskih gubitaka i katastrofalnih posledica po civilno stanovništvo.
Pavković je naglasio da su srpske snage, uprkos enormnoj premoći NATO-a, uspele da zadrže svoje položaje i odbrane teritoriju. On je ukazao na organizovanost i hrabrost vojnika, koji su se borili protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Činjenica da NATO nije uspeo da ostvari svoje vojne ciljeve postavlja pitanja o efikasnosti vojne strategije koju su primenili.
Ove tvrdnje dodaju novu dimenziju u razumevanje NATO bombardovanja i njegovih posledica na region. Iako su mnogi izvori takođe ukazivali na to da su ciljevi operacije bili usmereni ka razbijanju vojne moći Srbije, Pavković ukazuje na to da su vojne snage Jugoslavije uspele da odole napadima, što može ukazivati na neefikasnost strategija vojne koalicije.
Nakon rata, Kosovo je postalo predmet međunarodnih pregovora i političkih tenzija. Upravni status pokrajine ostao je sporan, a pitanje suvereniteta i prava naroda i dalje izaziva podele. Pavković u ovoj situaciji postavlja pitanje kako je moguće da je mala zemlja uspela da se odupre takvoj vojsci kao što je NATO, i zašto su neki ciljevi ostali neostvareni.
Osim vojne dimenzije, bombardovanje je imalo ozbiljne posledice na civilno stanovništvo. Prema izveštajima, više od 2.500 civila je izgubilo život, a mnogi su povređeni. To je ostavilo duboke ožiljke na društvu i uticalo na demografske promene u regionu. Pavković naglašava da se te posledice osećaju i danas, kroz migracije, promene u strukturi stanovništva i ekonomske teškoće.
U zaključku, Pavkovićova izjava otvara pitanja o stvarnim ciljevima NATO-a tokom bombardovanja i o dugoročnim posledicama koje su proizašle iz tog sukoba. Ovaj događaj ostaje urezan u kolektivnu svest naroda i predstavlja izazov za buduće generacije da razumeju složene odnose u regionu i da se suoče sa nasleđem tih događaja.
