Naučnici su postigli značajan napredak u oblasti reproduktivne medicine stvaranjem ljudskih jajnih ćelija sposobnih za oplođivanje, koristeći ćelije ljudske kože. Ovaj revolucionarni postupak može otvoriti nove mogućnosti za lečenje neplodnosti, posebno za žene koje ne mogu da proizvode jajne ćelije zbog različitih zdravstvenih problema, kao što su starost ili prethodne bolesti.
U ovom procesu, naučnici su uzeli jedro iz normalne ćelije kože, koje sadrži većinu DNK, i prebacili ga u jajnu ćeliju donora iz koje je prethodno uklonjeno njeno jedro. Na taj način su proizveli 82 funkcionalne ljudske jajne ćelije, koje su kasnije oplođene u laboratorijskim uslovima. Rezultati su objavljeni u časopisu Nature Communications.
Dr. Paula Amato, koautorka studije i profesorka akušerstva i ginekologije, naglašava da bi primena ovog postupka u kliničkoj praksi mogla potrajati najmanje jednu deceniju. Ova tehnika bi omogućila starijim ženama ili ženama koje nemaju jajne ćelije, kao što su one koje su prolazile kroz lečenje raka, da dobiju decu koja nose njihovu genetiku. Takođe, ovakva metoda bi mogla omogućiti istopolnim parovima da imaju decu koja su genetski povezana sa oba partnera.
Jedan od glavnih izazova u ovom istraživanju bio je osigurati da reprogramirana jajna ćelija ima pravi broj hromozoma. Dok normalne ljudske ćelije imaju 46 hromozoma, jajne ćelije i spermatozoidi sadrže po 23. Tim istraživača razvio je metodu uklanjanja viška hromozoma oponašajući prirodnu deobu ćelija, nazivajući proces „mitomejoza“.
Međutim, manje od devet posto jajnih ćelija stvorenih tokom studije dostiglo je stadijum blastociste, što je faza koja se obično dešava petog ili šestog dana nakon oplodnje. U ovoj fazi embrioni se obično prenose u matericu tokom postupka vantelesne oplodnje. Svi embrioni koji su stvoreni tokom istraživanja bili su hromosomski abnormalni, što znači da su imali pogrešan broj hromozoma ili su im nedostajali neki od hromozoma iz para. Tako se očekuje da ti embrioni ne bi doveli do zdravih beba i verovatno bi se prerano prestali razvijati.
Autori studije ističu potrebu za daljim istraživanjem kako bi tehnika postala sigurna i efikasna pre nego što se primeni u klinikama. Potrebno je bolje razumeti kako se hromozomi spajaju i razdvajaju kako bi se stvorile jajne ćelije sa tačnim brojem hromozoma. U prirodnoj reprodukciji, samo oko trećine embriona dostigne stadijum blastociste, što dodatno naglašava izazove sa kojima se istraživači suočavaju.
Drugi stručnjaci, poput Amander Klark, profesorke na Univerzitetu Kalifornija, Los Anđeles, izražavaju oprezno optimističan stav prema ovom istraživanju. Ona naglašava da je, iako je napredak impresivan, tehnologija u trenutnom obliku neprimenljiva kao tretman za neplodnost. Klark takođe napominje da su svi embrioni bili genetski abnormalni, što znači da ovaj pristup još uvek ne može biti korišćen u laboratorijama za vantelesnu oplodnju dok se ne unapredi.
Ipak, budući da milioni žena pate od primarne insuficijencije jajnika, smatra se da je pristup iz ove studije značajan prvi korak ka razvoju transformativnih tretmana koji bi omogućili ovim ženama da zasnuju ili prošire porodicu. Tim istraživača koristio je tehniku nuklearne transplantacije somatskih ćelija, poznatu po tome što je korišćena za kloniranje ovce Doli 1997. godine.
Ljudsko reproduktivno kloniranje, koje bi podrazumevalo stvaranje „kopije“ osobe sa istim genetskim materijalom, zabranjeno je u mnogim zemljama. Iako su embrioni stvoreni u ovom istraživanju imali hromozome dobijene od oba roditelja, povezanost sa kloniranjem stvara velike regulatorne prepreke za primenu ove tehnologije u kliničkoj praksi.
U zaključku, iako je istraživanje donelo uzbudljive mogućnosti, ostaje mnogo posla da bi se osigurala sigurnost i efikasnost nove tehnike pre nego što se može primeniti u stvarnim uslovima.
