Kada svetlost prodje kroz staklo, vitraži postaju pravi umetnički prikazi. U Beogradu, zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti sadrži neke od najlepših vitraža u Srbiji, čije su slike rezultat veštine i tradicije koja traje više od jednog veka. Ovi vitraži su rađeni po crtežima Mladena Srbinovića, a izradila ih je poznata radionica Stanišić iz Sombora, koja se bavi ovim zanatom već više od sto godina.
Radionica Stanišić je zvanično najstarija radionica za izradu vitraža u Srbiji, osnovana je 1908. godine. Tokom više od jednog veka postojanja, majstori porodice Stanišić su stvorili više od hiljadu vitraža i mozaika koji ukrašavaju zgrade ne samo u Srbiji, već i širom sveta. Ova radionica je postala sinonim za kvalitet i umetnički izraz u oblasti vitraža.
Izrada vitraža u porodici Stanišić se prenosi iz kolena na koleno, a zanat se uspešno održava već pet generacija. Trenutno je ova umetnost u rukama žena, što je dodatno obogaćuje. Aleksandra Stanišić, koja je nasledila zanat od svog pradedu, ističe da ono što ona i njen tim stvaraju predstavlja pravu umetnost. „Umetnost je znati slikati na staklu, umetnost je znati odabrati pravi dizajn u pravom prostoru, a zanat je to praktično izraditi,“ kaže Aleksandra.
Jedna od ključnih karakteristika vitraža je njihova zavisnost od svetlosti. „Život vitraža zavisi od svetlosti. Koliko ima svetlosti, toliko ima života u vitražima,“ objašnjava Aleksandra. Kada su vitraži postavljeni na svom mestu, svetlost oživljava njihove boje i oblike, stvarajući jedinstvenu atmosferu. U tom smislu, vitraži postaju više od dekoracije; oni utiču na ambijent prostora.
Poreklo vitraža u Srbiji datira još od 1920. godine, kada su prvi majstori za vitraž došli iz Minhena na poziv Aleksandrine porodice. Aleksandrin deda je od njih naučio tajne zanata, koje su generacije posle njega samo usavršavale, doprinoseći bogatoj tradiciji izrade vitraža u našoj zemlji.
Radionica Stanišić ne samo da neguje tradiciju, već se i prilagođava savremenim trendovima i potrebama tržišta. U poslednje vreme, vitraži se koriste ne samo u religijskim objektima, već i u savremenim arhitektonskim projektima, što pokazuje njihovu univerzalnost i prilagodljivost.
Umetnost vitraža zahteva visok nivo preciznosti i strpljenja. Svaki komad stakla se pažljivo seče i postavlja na određeno mesto, a boje se biraju tako da se postigne željeni efekat. Ovaj proces može trajati danima, a ponekad i mesecima, zavisno od složenosti dizajna. Aleksandra i njen tim često rade na različitim projektima, od malih umetničkih komada do velikih vitraža koji krase javne prostore.
Zahvaljujući upornosti i posvećenosti porodice Stanišić, vitraži su postali neizostavan deo srpske kulturne baštine. Njihova sposobnost da prežive i evoluiraju kroz vekove ukazuje na značaj koji imaju, kako u umetničkom, tako i u društvenom kontekstu.
Na kraju, vitraži su više od običnog stakla; oni su most između umetnosti i svakodnevnog života. Njihova lepota i sposobnost da transformišu prostor čine ih posebnim delom srpske umetničke tradicije. U svetu koji se brzo menja, vitraži nas podsećaju na vrednost pažnje, posvećenosti i umetnosti koja može trajati kroz generacije.
