Dok zima steže Bosnu i Hercegovinu, priroda u pojedinim krajevima pokazuje lice koje ostavlja bez daha. Jedno od takvih mesta je reka Šuica, često nazvana i Šujica. Tokom zimskih meseci, ova reka se pretvara u prizor iz bajke – sa zaleđenim obalama, snežnim pokrivačem koji prati svaki zavoj njenog toka i gotovo potpunom tišinom koja dodatno naglašava snagu prirode. Šuica, duga oko 50 kilometara, protiče kroz Šujičko i Duvanjsko polje, a njena neobična, zmijolika krivudavost donela joj je titulu „najkrivudavije reke na svetu“.
Iako mnogima još uvek nepoznata, Šuica krije bogatu prirodnu i istorijsku priču. Fotograf Boris Trogrančić zabeležio je njene zimske prizore, prikazujući reku okovanu snegom i ledom, koja deluje mirno, ali i moćno.
Šuica izvire južno od Kupreškog polja, u blizini Livna, a zatim se njen tok proteže kroz široka hercegovačka polja, praveći bezbroj zavoja i okuka pre nego što ponovo nestane u podzemlju, ka Buškom blatu. Ova nepredvidiva krivudavost učinila ju je jedinstvenom u regionu. Legendarni bosanskohercegovački putopisac, slikar i karikaturista Zulfikar „Zuko“ Džumhur, opisao je Šuicu kao najkrivudaviju reku na svetu.
Tokom cele godine, a naročito leti, njena izuzetno čista i hladna voda privlači ribolovce i ljubitelje mušičarenja. U njenim strujama žive pastrmka, lipljen i rečni rakovi. Domaće stanovništvo objašnjava da ime reke potiče od reči „šuja“, narodnog izraza za rep raka. Zimi, međutim, Šuica poprima sasvim drugo lice – tiho, zaleđeno i gotovo mistično.
Jedan od najupečatljivijih prizora duž toka Šuice jeste Galečki most, poznat i kao Rimski most. Ova kamena ćuprija nije samo lokalni prelaz preko reke, već i dragoceni istorijski spomenik. Iako tačan datum izgradnje nije poznat, arheološki i istorijski podaci ukazuju na to da je most star gotovo dve hiljade godina. Njegovi kameni lukovi, okruženi zimskom, zaleđenom rekom, stvaraju prizor koji izgleda kao da je izvađen iz nekog drugog vremena, svedočeći o dugom kontinuitetu života i saobraćaja na ovom prostoru.
Lukovi kamenog mosta, prekriveni snegom, dok ispod njih protiče ili miruje zaleđena Šuica, deluju kao snažna arhitektonska veza između prirode i ljudske istorije. Svaki zavoj reke i svaki kamen pod snegom pričaju priču o vekovima koji su prošli, ali i o istrajnosti prirode koja i dalje oblikuje ovaj prostor.
Zimski prizori koje je zabeležio Boris Trogrančić otkrivaju Šuicu u njenom najtišem, ali možda i najmoćnijem izdanju. U toj tišini, bez gužve i buke, reka i most zajedno stvaraju sliku koja podseća koliko su priroda i istorija neraskidivo povezane u ovom delu Bosne i Hercegovine.
Šuica je ne samo prirodni fenomen, već i simbol bogate kulturne baštine ovog kraja. Njena lepota i jedinstvenost privlače sve više posetilaca, a zimski prizori koji se mogu videti na ovom delu reke nude savršenu priliku za fotografisanje i uživanje u prirodi. Ljubitelji prirode, umetnosti i istorije mogu se diviti ovoj savršenoj harmoniji između čoveka i prirode, koja se odvija na mestima poput Šuice.
Svaka poseta Šuici tokom zime donosi sa sobom mir i inspiraciju. Ova reka, sa svojom snagom i lepotom, pokazuje kako priroda može da bude snažna i nežna u isto vreme. Njene zimske slike ostavljaju snažan utisak na svakoga ko ih vidi, podsećajući nas na to koliko je važno očuvati i ceniti prirodne lepote koje nas okružuju. U svetu koji se brzo menja, Šuica ostaje simbol postojanosti i prirodne lepote, koja će nadamo se trajati još dugo.
