Slobodan Ristović, poznati pesnik iz Republike Srpske, danas je u SKZ-u primio prestižnu nagradu „Stevan Raičković“ za svoju pesničku zbirku „Zavičajna vrana.“ Ova nagrada dodeljuje se za najbolju zbirku poezije objavljenu u prethodnoj godini, a Ristović je osvojio ovu čast među konkurencijom od 90 naslova koji su pristigli na konkurs. O laureatu je odlučivao žiri u sastavu: Marija Radić, Vladan Bajčeta, Rastko Lončar, Nikola Marinković i Jovana Dišić, koja je bila predsednica žirija.
U obrazloženju žirija ističe se da Ristović kroz „Zavičajnu vranu“ nastavlja da neguje jedinstvenu poetiku koja spaja prošlost sa budućnošću, mitološke elemente sa svakodnevnim životom, a sve to kroz prizmu egzistencijalnog čemera, crnog humora i dečje vedrine. Ristović je opisivan kao majstor koji vešto ovladava maternjom melodijom, stvarajući pesme koje su bogate refleksivnošću i snažnim slikama. Njegov stil se ističe kroz upotrebu leksičkih slojeva koji se mogu okarakterisati kao arhaični, folklorni ili lokalni, čime čitaocima omogućava lako i neposredno uranjanje u njegov svet.
Nagrada „Stevan Raičković“ koju dodeljuje Narodna biblioteka iz Kučeva, uz podršku Ministarstva kulture i lokalnih vlasti, uključuje plaketu, novčanu nagradu i mogućnost objavljivanja nove knjige u SKZ-u. Ristović se zahvalio na ovoj nagradi, ističući značaj reči i književnosti u svom životu. On je podelio svoja osećanja prema imenu Stevana Raičkovića, govoreći o tremi koju je osećao, a koja ga podseća na učenje iz detinjstva.
Ristović je ukazao na to da je u današnjem vremenu pevanje često svedeno na estradno izražavanje, gde se vrednuju površne stvari. On je naglasio kako se danas lako može postati književnik, čak i pre nego što se knjiga objavi, što može dovesti do gubitka istinske vrednosti reči. Pravi književnik, po njemu, mora biti svestan odgovornosti koju nosi reč, koja je pred Bogom i društvom.
Podsećajući se svog detinjstva, Ristović je govorio o svom ocu koji je bio rudar, i kako su njegovi roditelji, iako nepismeni, pružili mu temelj za ljubav prema knjigama i pisanju. „Prvo sam naučio da čitam ušima,“ rekao je on, ukazujući na to kako su rudari potpisivali svoje ime hrapavim prstom ili krstićem. Ovaj krstić, kao simbol, ostavio je dubok trag u njegovom životu, a Ristović smatra da su deca današnjice izgubila dodir sa istinskim vrednostima koje su oblikovale njegovu poeziju.
On je naglasio da u njegovim pesmama nema izmišljenih likova ili događaja, već sve što piše dolazi iz stvarnog života i iskustava koje je stekao tokom godina. Ristović je izrazio zabrinutost da današnja deca, koja odrastaju uz tehnologiju i ekrane, nikada neće moći da dožive stvarne emocije i snove koje su on i njegov naraštaj doživeli.
Ova nagrada je ne samo priznanje Ristovićevoj talentu i radu, već i podsećanje na značaj književnosti i pesničkog stvaralaštva u očuvanju kulturnog identiteta i tradicije. Ristovićeva poezija, kao i njegov pristup pisanju, ukazuje na to da umetnost i reč imaju moć da premoste generacijske razlike i zadrže istinske vrednosti u vremenu brzih promena.
