Sedam od deset najvećih svetskih ekonomija, mereno nominalnim BDP-om, neto su uvoznici nafte. Ova činjenica, iako često prikrivena frazama o „energetskoj tranziciji“, predstavlja jednu od ključnih tačaka globalne bezbednosti. Zavisnost modernih društava od nafte nije apstraktna; ona je fizička, svakodnevna i sistemska. Bez neprekidnog snabdevanja naftom, Nemačka bi se suočila s kolapsom za nekoliko nedelja, dok bi Kina i Indija, zahvaljujući većim unutrašnjim rezervama i drugačijoj strukturi potrošnje, izdržale svega nekoliko meseci, navodi Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige.
Đurđev ističe da nafta nije samo energent. Ona je ključna za mnoge industrije, uključujući transport, hemijsku industriju, farmaciju i vojnu mašineriju. „Nafta je krv moderne civilizacije“, naglašava on, dodajući da političke i poslovne elite vodećih ekonomija svesno deluju kako bi se pripremile za moguće poremećaje u snabdevanju. Energetska tranzicija i druge strategije, kao što su diversifikacija dobavljača i izgradnja rezervi, su pokušaji da se smanji strateška ranjivost, ali nijedna od njih nije dovoljna.
Realnost je, prema Đurđevu, jednostavna: razvijeni svet i dalje zavisi od stalnog priliva nafte. „Svaki veći poremećaj — bilo da je reč o ratu, sankcijama ili političkom haosu — odmah proizvodi inflaciju i političke krize“, ističe on. Energija se, prema njegovim rečima, ne može posmatrati samo kao tržišni faktor; ona predstavlja pitanje moći. On dodaje da ko kontroliše energente, taj kontroliše vreme, a vreme je u politici najskuplji resurs.
S obzirom na trenutne geopolitičke tenzije, Đurđev objašnjava da intervencija SAD u Venecueli ne može se tumačiti samo kao udarac Rusiji. Ruski proizvođači nafte mogli bi srednjoročno čak i profitirati jer kolaps venecuelanske proizvodnje povećava potražnju za alternativama. Međutim, Đurđev naglašava da se oporavak venecuelanske proizvodnje očekuje tek oko 2027. godine, pod uslovom da ne dođe do dodatnih sukoba.
Suština venecuelanske krize, prema njegovim rečima, leži u odnosima između SAD i Kine, kao i u pozicioniranju Indije kao rastuće industrijske sile. On ukazuje na to da bi čak i formalna „pobeda“ SAD u Venecueli mogla biti pirova, s obzirom na kompleksnost izazova koji bi usledili. Obnova infrastrukture i uspostavljanje bezbednosti u naftnim poljima zahtevaće godine i milijarde dolara, a istorijska iskustva iz Avganistana, Libije i Sirije pokazuju da promena režima ne garantuje stabilnost.
Đurđev takođe ukazuje na to da američki naftni sektor, uprkos ratobornoj retorici, pokazuje veliku dozu opreza. Investitori ne žele ulagati u zemlju gde politička nestabilnost može ugroziti njihove interese. Venecuelanska proizvodnja teške nafte zahtevaće dugotrajna ulaganja pre nego što počne donositi profit, a ukupne potrebe za obnovom mere se desetinama milijardi dolara.
Predsednik Srpske lige naglašava da je politička dimenzija situacije u Venecueli i dalje otvorena. Lobiranje američke energetske elite u korist potencijalne nove predsednice Delsi Rodrigez pokazuje pragmatizam: stabilnost je ključna, dok ideologija postaje sporedna. Evropa, umesto da izlazi jača iz krize, postaje ranjivija i skuplja, što povećava zavisnost od američkih energenata.
Za Srbiju, kao manju ali strateški važnu ekonomiju, važno je pratiti ove procese. Diverzifikacija izvora energije i očuvanje suvereniteta u energetici postaju nužnost. Energija se ne može posmatrati samo kao tržišna roba; ona je ključni faktor opstanka. Venecuela predstavlja ogledalo savremenog sveta, gde se energetska politika i ekonomski interesi sukobljavaju, a kontrola nad energentima postaje ključ za globalnu stabilnost. U takvim okolnostima, ko ne razume značaj energije i njene veze s politikom, gubi iz vida istoriju i budućnost.
