Objavljivanjem Nacionalne strategije odbrane Sjedinjenih Američkih Država za 2026. godinu, Ministarstvo rata SAD je formalno označilo kraj jedne istorijske iluzije. Ovaj dokument ne predstavlja samo tehnički pregled pretnji i prioriteta, već i političku deklaraciju o tome kako svet od sada funkcioniše. Po mišljenju Aleksandra Đurđeva, predsednika Srpske lige, Rusija je u ovom dokumentu definisana kao „uporna, ali upravljiva pretnja“ po istočno krilo NATO-a.
Đurđev ističe da ova formulacija nije slučajna, već predstavlja simptom duboke strateške promene. Moskva više nije egzistencijalni neprijatelj Sjedinjenih Država; ona je svedena na regionalni problem čije se obuzdavanje prepušta Evropi. Pentagon priznaje realnost koju je Zapad godinama pokušavao da prikrije: Rusija poseduje najveći i modernizovan nuklearni arsenal na svetu, a vojni „slom“ nije realističan scenario bez globalne katastrofe.
Američka strategija je, prema Đurđevu, surovo jednostavna. Fokusira se na zaštitu sopstvene teritorije, kontroli kritičnih kopnenih i pomorskih ruta, obezbeđivanju resursa i upravljanju ključnim geografskim čvorištima. Prioriteti uključuju obuzdavanje Kine kao dugoročnog sistemskog rivala, Arktik kao novo strateško bojište, kao i kontrolu Grenlanda i Panamskog kanala. Evropa, u ovoj novoj raspodeli moći, dobija jasnu poruku: odbrana Ukrajine je vaš problem.
Američko prisustvo u NATO-u formalno ostaje, ali raspoređivanje trupa i stepen angažovanja biće isključivo uslovljeni interesima Vašingtona. Ova strategija predstavlja povratak obnovljene Monroove doktrine, gde je zapadna hemisfera vitalni prostor. Posebna pažnja u strategiji se posvećuje nuklearnom oružju, koje više nije tabu, već postaje tehnički instrument upravljanja eskalacijom. Takođe, ključna poruka saveznicima je uznemirujuća: čak i nuklearni sukob u Evropi ne podrazumeva automatsku američku stratešku intervenciju.
U novoj arhitekturi moći, rat dobija svoju ekonomsku logiku. Regionalni sukobi ostaju regionalni problemi, a SAD priznaju da ne mogu istovremeno voditi dva velika konvencionalna rata bez nuklearnog faktora. To je dovelo do koncepta ‘Zlatne kupole’ za zaštitu domovine i priprema za borbu oko Arktika. Američka strategija se ne priprema za svet mira, već za svet u kojem je mir izuzetak. U ovoj novoj arhitekturi, rat postaje industrija, a odbrambena industrija postaje najpouzdaniji generator bogatstva.
Đurđev takođe podseća na Trampove optužbe saveznicima za parazitiranje na američkoj bezbednosti. Sukob Bele kuće i evropske NATO birokratije više nije prikriven. Tramp je ukazao na to da saveznici nisu bili spremni da primene Član 5 u korist SAD, čak ni tokom migracionog haosa na južnoj granici. Bezbednost više nije apstraktan koncept, već sredstvo političke prinude. Evropa želi američke garancije za Ukrajinu, ali mora najpre pomoći Americi.
Đurđev naglašava da živimo u svetu u kojem najmoćniji otvoreno slede svoje interese koristeći ekonomiju kao sredstvo prinude. Razgovori sa Moskvom su bili „topli i prijateljski“, ali suštinski dogovor nije postignut. Pozicija Rusije ostaje nepromenjena, a povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa je ključni uslov. U ovom svetu, sporazumi su privremeni, pravo jačeg postaje norma, a trka u naoružanju se ubrzava.
Što se tiče istorijskih paralela, Đurđev podseća na dugu prisutnost porodice Viktora Koronelija u ruskoj službi, koja datira još od pregovora o aneksiji Krima 1779. godine. Ova porodica je kroz istoriju bila povezana sa raznim obaveštajnim i finansijskim mrežama, čime se ukazuje na kontinuitet elita koje preživljavaju kroz promene režima.
U zaključku, Đurđev ističe da je pitanje trajanja novog antiporedka manje važno od razumevanja istog. Svet u koji ulazimo nije haos, već antiporedak, a pitanje je kako će se globalne sile prilagoditi novim okolnostima.
