Hrvatski istoričar Ivo Goldštajn ukazuje na to da nacionalizam nikada nije potpuno nestao iz Hrvatske, već je dugo vremena bio latentan. S obzirom na trenutnu situaciju, on smatra da se nacionalizam ponovo širi i da je to dovelo do sve češćih napada na srpsku manjinu u zemlji. Ova pojava, kako ističe Goldštajn, predstavlja ozbiljan problem za društvo, koje bi trebalo da se suoči sa svojim nasleđem i pronađe način da prevaziđe tenzije koje postoje između različitih etničkih grupa.
Goldštajn smatra da je krivica za porast nacionalizma u Hrvatskoj na vladajućoj stranci, koja je podstakla krajnje desničarsku retoriku. Ova retorika često uključuje ne samo negativne stereotipe o Srbima, već i otvorene pozive na mržnju i nasilje. U tom kontekstu, Goldštajn naglašava da je potrebno da se društvo suprotstavi ovim pojavama i da se bori protiv diskriminacije, kako bi se obezbedilo mirno suživot među svim građanima Hrvatske.
Nakon smrti Franje Tuđmana 1999. godine, Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) je potrebovala nekoliko godina da se reorganizuje i vrati na vlast. Tokom ovog perioda, došlo je do promena u političkom pejzažu, ali i do povratka nekih od starih nacionalističkih narativa. Goldštajn se osvrće na to da su se mnogi od ovih narativa ponovo pojavili u javnosti, a da su političke stranke počele da ih koriste kao sredstvo mobilizacije birača.
Pored političkog konteksta, Goldštajn takođe naglašava važnost obrazovanja i svesti o prošlosti. On smatra da je važno da se u školama podučava o ratovima i sukobima koji su oblikovali modernu Hrvatsku, kako bi se buduće generacije mogle suočiti sa svojim nasleđem. Bez kritičkog pristupa istoriji, postoji rizik da će se nacionalizam nastaviti širiti i da će se mržnja prema drugim etničkim grupama produbljivati.
U svom izlaganju, Goldštajn se osvrće i na ulogu medija u oblikovanju javnog mnjenja. On smatra da je važno da novinari budu odgovorni u svom izveštavanju i da ne doprinose širenju mržnje i netrpeljivosti. Mediji imaju moć da utiču na percepciju i da oblikuju stavove, pa je stoga važno da se bore protiv stereotipa i predrasuda.
Osim toga, Goldštajn ukazuje na potrebu za političkom voljom da se reše problemi koji se tiču srpske manjine u Hrvatskoj. On smatra da bi vlasti trebale da prepoznaju važnost dijaloga i saradnje među različitim etničkim grupama, kako bi se stvorila klima poverenja i međusobnog uvažavanja. Bez ovih koraka, rizik od eskalacije sukoba i tenzija ostaje prisutan.
Na kraju, Goldštajn naglašava da je nacionalizam opasan fenomen koji može imati dalekosežne posledice po društvo. U vreme kada se suočavamo sa globalnim izazovima, kao što su ekonomske krize i klimatske promene, važno je da se fokusiramo na zajedničke ciljeve i vrednosti, umesto da se vraćamo u prošlost i hranimo mržnju prema drugima. Samo kroz zajednički rad i razumevanje možemo izgraditi bolju budućnost za sve građane Hrvatske, bez obzira na njihovu etničku pripadnost.
