Godine 1933. Savez radnika životnih namirnica podneo je zahtev za zabranu noćnog rada pekara, ukazujući na loše uslove pod kojima rade. Ova inicijativa pokrenuta je u svetlu alarmantnih podataka o zdravlju pekarskih radnika, koji su od 1922. do 1926. godine beležili visok procenat obolelih, posebno od tuberkuloze. U tom periodu, na 100 pekara, čak 41 je bio oboleo od različitih bolesti, a svaka treća osoba se borila sa tuberkulozom. Samo u 1926. godini umrlo je 336 pekarskih radnika.
S obzirom na teške uslove rada, Savez je pokušao da se izbori za zakonodavstvo koje bi obezbedilo bolju zaštitu za radnike. Iako je prethodno postignuta zabrana noćnog rada u nekim delovima Kraljevine, ona je brzo ukinuta pod pritiskom pekarskih gazdi. Savez je, stoga, podneo obiman izveštaj Kraljevskoj vladi, Senatu i Narodnoj skupštini, ukazujući na katastrofalne posledice noćnog rada za zdravlje pekara.
Izlaganje je počelo paradoksom: iako su pekari proizvodili hleb, često su se loše hranili. Vreme provedeno u noćnim smenama stvorilo je abnormalne uslove za organizam i socijalni život radnika. U Beogradu, koji je bio najveći grad u Kraljevini, 1930. godine gotovo 38,58% pekarskih radnika bilo je bolesno. Njihovo prosečno radno vreme kretalo se od 14 do 18 sati dnevno, zavisno od grada. U Splitu, gde je postojala zabrana noćnog rada, pekari su radili samo 10 sati i ostvarivali su veće dnevnice, dok su radnici u Skoplju i Nišu zarađivali najmanje.
Osim loših radnih uslova, pekari su često živeli u nehigijenskim i prljavim smeštajima. Anketom je utvrđeno da su radnici u Beogradu živeli u vlažnim i mračnim „sobama za momke“, gde su bili smešteni u uslovima koji su bili daleko od primernih. Mnogi od njih su spavali na uskim rafovima bez prozora, a kupatila su bila retkost.
Ova situacija je bila posebno teška za mlađe radnike, koji su često radili i noću, uprkos zakonskim propisima koji su zabranjivali rad maloljetnicima u noćnim smenama. Danas, pekari rade kada svi spavaju kako bi osigurali sveže pekarske proizvode za doručak, ali su uslovi u kojima rade znatno bolji nego pre nekoliko decenija. Oprema, higijena i zarada su se poboljšali, što je sve zasluga borbe za prava radnika koja traje već decenijama.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da su se pekari kroz istoriju suočavali sa teškim uslovima rada i života. Njihova borba za bolje uslove i dalje traje, a današnji radnici uživaju benefite koje su njihovi prethodnici jedva mogli da zamisle. Iako je situacija mnogo bolja, važno je da se nastavi rad na unapređenju uslova i prava svih radnika, kako bi se obezbedila sigurnija i zdravija radna okruženja za sve.
