U Beogradu živi više od 145.000 mladih ljudi starosti od 20 do 34 godine, pri čemu više od polovine njih, tačnije 60 odsto, i dalje živi sa roditeljima. Pedagog Biljana Grbović ističe kako se postavlja pitanje zrelosti mladih i načina na koji odrastaju, iako su svesni svojih želja. Evropski prosek za osamostaljivanje mladih je 26 godina, dok u Srbiji mladi ostaju sa roditeljima do skoro 32. godine. Čak jedan od tri mlada čoveka u Beogradu, uzrasta od 30 do 34 godine, živi sa roditeljima, što predstavlja više od 100.000 mladih.
Biljana Grbović, kao pedagog i savetnik za roditelje, naglašava kako se zrelost mladih dovodi u pitanje u kontekstu njihovih očekivanja i načina na koji odrastaju. Ona objašnjava da današnja percepcija mladosti i detinjstva često dovodi do zavaravajuće predstave o tome šta znači biti spreman za odrasli život. „Mladost se često doživljava kao period zabave i uživanja, dok je detinjstvo viđeno kao vreme sreće, a oba perioda bi trebalo da služe kao priprema za budućnost“, objašnjava Grbović.
Prema njenom mišljenju, uzrok produženog života mladih kod roditelja nije toliko u financijskim problemima, koliko u bežanju od odgovornosti i preuzimanju obaveza. „Deca odrastaju zaštićena i udobna, a nisu spremna da preuzmu odgovornost. Kada se spominje finansijski aspekt, treba da se postavi pitanje šta to mladi treba da nauče kako bi postali sposobniji i samostalniji“, ističe ona.
Razlike u osamostaljivanju mladih postoje i između urbanih i ruralnih sredina. Grbović objašnjava da mladi iz ruralnih sredina često odlaze zbog školovanja ili posla, dok mladi iz gradova ne osećaju istu potrebu. „Formiranje sopstvene porodice se značajno odlaže, a mladi često misle da moraju proći kroz fazu zabave pre nego što preuzmu odgovornost“, naglašava ona.
Na zapadu, poput Finske, mladi se osamostaljuju već u ranim dvadesetim, a Grbović smatra da to nije samo zbog finansijskih razloga, već zbog drugačijeg odnosa između roditelja i dece. „Roditelji su često hladniji i očekuju da deca preuzmu odgovornost ranije“, kaže Grbović. Ona primećuje da mladi na zapadu odlaze od kuće sa 18 godina, a formiraju porodicu sa 35, što im omogućava da dožive period uživanja u mladosti.
U Srbiji, međutim, mnogi mladi ljudi žive kod roditelja kao da su u „hotelu sa pet zvezdica“. „Problemi nastaju kada roditelji ne osamostaljuju decu i mlade, čime im se oduzima mogućnost da postanu zreli“, ističe Grbović. Ova situacija stvara mlade ljude koji, iako su fizički odrasli, emocionalno ostaju deca.
Društvene mreže takođe igraju značajnu ulogu u stvaranju nerealnih očekivanja kod mladih. Grbović naglašava da su mladi često pod pritiskom da postignu standarde koje vide na društvenim mrežama, što ih čini nesigurnima u vezi sa sopstvenim životnim izborima. „Kada gledaju savršene živote drugih, često se boje da ne ispunjavaju ta očekivanja“, dodaje ona.
Grbović takođe smatra da nije problem u mentalitetu naroda, već u nedostatku razmišljanja o tome kako odgajati decu. „Roditeljstvo se često sprovodi po uzoru koji nije promišljen, što dovodi do udaljavanja od pravih vrednosti“, zaključuje ona.
Pitanje osamostaljivanja mladih u Srbiji je složeno i zahteva promišljen pristup kako bi se premostila razlika između očekivanja i stvarnosti, te omogućilo mladima da preuzmu odgovornost za svoje živote.
