Ljudi su oduvek posećivali magove, a danas, kada su vidovnjaci prešli na društvene mreže, taj fenomen je postao veoma javan i lako dostupan. Na društvenim mrežama korisnici mogu pronaći „svog“ vidovnjaka, ali često se dešava da magovi zamenjuju psihologe i lekare, preuzimajući ljudima imovinu i zdravlje. Ova situacija stvara zaplet u životima oštećenih, a rešenja retko dolaze.
Tehnolog P. I. iz Šapca nikada nije verovao u vradžbine, sve dok nije naišao na neobične predmete u svom okruženju. Njegovo istraživanje interneta dovelo ga je do vidovnjaka koji su nudili rešenja za njegove „probleme“. Na osnovu komentara drugih korisnika na društvenim mrežama, odlučio je da se konsultuje sa jednim od njih. Tokom njegovih seansi, „spasilac“ je tvrdio da je sklonio uroke i napravio amajlije koje su ga štitile.
Službenica S. K. iz okoline Šapca navodi da je preporuku za „dobrog maga“ dobila od pouzdanih ljudi. Ona je posetila vidovitu Miru koja je, prema njenim rečima, uspešno otklonila crnu magiju iz njene kuće. Opisuje kako joj je Mira savetovala da donese darove u crkvu i kako je tokom seanse doživela nesvakidašnje iskustvo sa jajetom, što je tumačila kao znak da je neko pokušao da joj naudi.
Vidovnjaci su se prilagodili digitalnom dobu, koristeći društvene mreže kako bi privukli na hiljade lakovernih ljudi. Ove online seanse, koje ne zahtevaju fizički kontakt, omogućavaju magovima da lako manipulišu osećanjima svojih klijenata. Klinički psiholog Fedor Munižaba ističe da magijsko mišljenje može imati dubok uticaj na ljude, često ih skrećući s racionalnog puta.
Jedan od najekstremnijih primera prevare desio se 2011. godine kada je lažni iscelitelj uzeo više od pola miliona dinara od oštećene žene, obećavajući joj da će njen bolestan sin preživeti. Sličan slučaj dogodio se 2022. godine kada je lažni duhovnik od porodice uzeo zlato vredno 240.000 dinara, obećavajući im da će im pomoći da se oslobode crne magije.
Marina Simić, profesorka Teorije kulture, ukazuje na to da su ovakvi slučajevi ozbiljna pretnja, posebno u kontekstu zdravlja. Ona smatra da bi trebalo regulisati prisutnost ovakvih „stručnjaka“ u medijima, jer mogu ugroziti živote ljudi. U prošlosti su se dogodili tragični slučajevi, poput smrti momaka iz Skoplja i Novog Sada, koji su preminuli zbog neadekvatne terapije nadrilekara.
Mnogi vidovnjaci nude seanse za rešavanje psiholoških problema, što može imati ozbiljne posledice. Munižaba objašnjava da ovakvo „lečenje“ može dovesti do fiksacije klijenta na prorečeno, što ga može naterati na iracionalne postupke i propuštanje dobrih životnih prilika. Proricanje sudbine može stvoriti dugoročne negativne posledice po mentalno zdravlje.
Aleksandar Đurđević, pravoslavni teolog, upozorava da odlazak kod vidovnjaka može dovesti do duhovnog ropstva i udaljavanja od vere. On naglašava da je važno okrenuti se Bogu kao izvoru istine umesto okultizmu, koji može narušiti poverenje u Božju promisao.
U svetlu svih ovih informacija, jasno je da fenomen vidovnjaštva predstavlja kompleksan problem koji zahteva pažnju i kritičko razmišljanje. Dok nauka ne može objasniti sve aspekte ovog fenomena, religija i duhovnost nude alternativne pristupe koji se fokusiraju na dobrobit pojedinca i zajednice. Ova tema ostaje aktuelna i izaziva razne reakcije i rasprave u društvu, dok se pojedinci bore sa svojim problemima i tragaju za rešenjima.
