Telo nekadašnje medicinske sestre Hedvige Golik pronađeno je 10. maja 2008. godine u Zagrebu, u potkrovlju stana na adresi Medveščak 77. Njena smrt ostala je neprimećena više od 35 godina, a ona je u trenutku smrti imala 49 godina. Živela je sama u garsonjeri od svega 18 kvadratnih metara, koju joj je navodno obezbedio njen ljubavnik, upravnik zgrade.
Hedviga je bila povučena osoba, koja nije imala prijatelje. Komšije su je opisivale kao neobičnu i često neprijateljski nastrojenu. Postojale su sumnje da je patila od šizofrenije, a govorilo se i o njenoj nameri da ode u Makedoniju, navodno u neku sektu. Ipak, nikada nije napustila svoj stan, a njena smrt ostala je neprimećena jer niko nije prijavio njen nestanak.
Poslednja osoba koja ju je videla bila je njena komšinica, Katica Carić, koja je sada stanarka doma za stare. Ona se seća da je Hedviga često tražila sitnice iz prodavnice, spustajući joj kesicu sa novcem i porukom u kojoj je pisalo šta joj treba. Komšije su se često žalile na njeno ponašanje, ističući da nije bila zahvalna ni na uslugama.
Ova tajanstvena žena, koja je često vrištala na ljude i nekontrolisano trčala ulicom, izazivala je sumnje među komšijama. Njeni neobični ispadi su često tumačeni kao simptomi mentalnog oboljenja. Neki su smatrali da bi mogla biti u potrazi za duhovnim vođstvom, što je dodatno potpirilo priče o njenoj mogućoj nameri da se pridruži nekoj sekte.
Hedviga je, prema rečima retkih onih koji je se sećaju, imala sukob sa svojom sestrom, što je dovelo do prekida svakog kontakta. Iako je njena porodica postojala, niko nije prijavio njen nestanak tokom svih tih godina.
Kada je telo pronađeno, komšija Mirko Horvatić, koji je u to vreme bio u osmoj deceniji, rekao je da je siguran da Hedviga nije viđena više od 35 godina. Policija je pečatila vrata stana, ostavljajući poruku da stan ne može biti korišćen dok se ne razjasne vlasnička prava. Ova poruka je bila potpisana od strane Grada Zagreba, Komisije za popis stanovništva, a datira iz 1998. godine.
Iz Zavoda za sudsku medicinu objasnili su da leš počinje da zaudara nekoliko meseci nakon smrti, a zatim se mumificira. Davor Strinović, zamenik predstavnika Zavoda, naglasio je da, ako je osoba umrla zimi i bila dobro obučena, miris truleži može biti slabiji. Ipak, ostaje nejasno kako niko od komšija nije osetio neprijatan miris iz stana.
U stanu je postojala plinska instalacija, kao i struja i voda, ali Plinara nikada nije ispostavila račun jer niko nije trošio gas. Tokom svih tih godina, neko je ipak plaćao račune za struju, a ostaje misterija ko je mogao da troši struju.
Prema prvim informacijama, reč je bila o arhitekti iz Zagreba koji je umro tri meseca pre nego što je pronađeno telo Hedvige. Ovaj slučaj i dalje izaziva brojne neodgovorene pitanja o njenom životu i smrti, kao i o tome kako je okolina uspela da prikrije njenu smrt više od 35 godina.
Život Hedvige Golik, žene koja je umela da bude neprijateljski nastrojena prema svojoj okolini, ostavlja utisak o izolaciji i nevidljivosti pojedinca u savremenom društvu. Ova tragična priča podseća nas na važnost međuljudskih odnosa i pažnje prema ljudima oko nas, što može sprečiti slične tragedije u budućnosti.
