Državljanima Hrvatske koji ove godine pune 18 godina stižu pozivi da se jave područnom uredu odbrane radi uvođenja u vojnu evidenciju. Ovi pozivi dolaze uprkos tome što izmene Zakona o odbrani još nisu usvojene. Ministarstvo odbrane Hrvatske (MORH) ovim potezom se priprema za sprovođenje najavljene dvomesečne obavezne vojne obuke.
Prema informacijama koje su objavljene u zagrebačkom Jutarnjem listu, obuka bi trebalo da bude propisana skorim izmenama i dopunama Zakona o odbrani. Ove izmene će Vlada Hrvatske pustiti u javnu raspravu u junu, a izglasavanje izmenjenog zakona u Saboru je najavljeno za jesen.
Ovaj potez Ministarstva odbrane ima za cilj da se osigura da se svi mladići koji navršavaju 18 godina prijave i upišu u vojnu evidenciju pre početka obuke. Uvođenje obavezne vojne obuke je deo šireg trenda u mnogim zemljama, gde se sve više naglašava važnost vojne spremnosti i obuke mladih.
Obavezna vojna obuka nije nova praksa u Hrvatskoj. Nakon raspada Jugoslavije, Hrvatska je imala obaveznu vojnu službu koja je trajala nekoliko meseci. Međutim, ta obaveza je ukinuta 2008. godine, a vojska je prešla na profesionalni sistem. Ovaj novi model poziva na povratak nekih oblika obavezne obuke, što je izazvalo različite reakcije među građanima.
Vlasti ističu da je cilj obavezne vojne obuke da se mladi ljudi osposobe za eventualne vanredne situacije, kao što su prirodne katastrofe ili druge krizne situacije. Takođe, obuka bi mogla da doprinese razvoju veština kao što su timski rad, liderstvo i fizička izdržljivost.
Međutim, postoje i kritike ovog pristupa. Mnogi smatraju da bi umesto obavezne vojne obuke trebalo ulagati u obrazovanje i profesionalnu obuku mladih, kako bi se povećala njihova zapošljivost i doprinos ekonomiji. Osim toga, neki se protive vojnoj obuci iz moralnih razloga, smatrajući da bi se mladi ljudi trebali usmeriti ka mirnim rešenjima sukoba, a ne prema vojnim opcijama.
U društvu se postavlja pitanje kako će ova obuka uticati na mlade ljude i njihove karijere. Dok neki vide vojnu obuku kao priliku za sticanje novih veština i znanja, drugi se plaše da bi mogla da ih odvede sa puta obrazovanja i profesionalnog razvoja.
Pored toga, postoji i zabrinutost u vezi sa finansijskim aspektima ovakvog programa. Uvođenje obavezne vojne obuke podrazumeva dodatne troškove za državu, kako u smislu obuke, tako i u smislu opreme i logistike. U vreme kada se budžet za odbranu već suočava sa izazovima, ovo može postati dodatno opterećenje.
U svakom slučaju, obavezna vojna obuka će sigurno izazvati brojne rasprave i debate u društvu. Dok se neki nadaju da će to biti prilika za jačanje nacionalne bezbednosti i sposobnosti mladih, drugi se plaše njenih potencijalnih negativnih posledica po individualne karijere i društveni razvoj.
Hrvatska se suočava sa izazovima modernizacije svojih oružanih snaga i prilagođavanja savremenim bezbednosnim pretnjama. U tom kontekstu, obavezna vojska može biti viđena kao deo šire strategije za osiguranje nacionalne bezbednosti. Kako se situacija bude razvijala, biće zanimljivo posmatrati kako će se javnost odnositi prema ovoj promeni i kakve će efekte imati na društvo u celini.
U svakom slučaju, pred mladima koji se suočavaju sa pozivima iz Ministarstva odbrane stoji važna odluka koja može oblikovati njihove puteve u budućnosti. Da li će pristati na obaveznu vojnu obuku ili će se odlučiti za alternativne puteve, ostaje da se vidi.
