Ministarka za unutrašnju bezbednost Sjedinjenih Američkih Država, Kristi Noem, izjavila je da preporučuje „potpunu zabranu putovanja“ iz zemalja koje, prema njenom mišljenju, „preplavljuju američku naciju ubicama, pijavicama i zavisnicima od privilegija“. Ova izjava izazvala je brojne reakcije i otvorila diskusiju o imigracionoj politici SAD.
Noem je na društvenim mrežama podelila da se sastala sa predsednikom Donaldom Trampom i izložila mu svoj predlog. Tramp je zatim podelio njen post na platformi „Truth Social“, što ukazuje na podršku izjavama ministre. U svom postu, Noem je naglasila kako su američki preci izgradili ovu naciju kroz žrtve i trud, te da ne žele strane osvajače koji će ugroziti američke vrednosti i resurse.
Ministarstvo za unutrašnju bezbednost nije preciziralo koje su to zemlje na koje se Noem poziva, što ostavlja prostor za spekulacije o njenim namerama i ciljevima. Ova preporuka dolazi nakon nedavne tragedije u Vašingtonu, gde je jedan pripadnik Nacionalne garde ubijen tokom patrole, dok je drugi zadobio teške povrede. Osumnjičeni za ovaj zločin je avganistanski državljanin, Rahmanulah Lakanval, koji je legalno ušao u SAD u septembru 2021. godine, nakon povlačenja američkih snaga iz Avganistana.
Tramp je, reagirajući na incident, istakao potrebu da se ponovo ispita svaki stranac koji je ušao iz Avganistana pod administracijom bivšeg predsednika Džozefa Bajdena. On je takođe naglasio da treba eliminisati sve one koji „ne pripadaju ovde ili ne donose korist zemlji“. Dan nakon pucnjave, Tramp je najavio planove za „trajno obustavljanje“ imigracije iz, kako je nazvao, „zemalja trećeg sveta“.
Ove izjave i preporuke nisu prvi put da su izazvale kontroverzu. U junu, Tramp je potpisao proglas kojim se zabranjuje ulazak državljanima 12 zemalja, uključujući Avganistan, Iran, Libiju, Somaliju, Sudan i Jemen. Ove odluke su često kritikovane kao diskriminatorne i antidemokratske, jer se zasnivaju na stereotipima i predrasudama prema određenim nacionalnostima.
Pored toga, u oktobru je administracija smanjila godišnji limit za prijem izbeglica na 7.500, što predstavlja najniži zabeleženi nivo. Ova politika je dodatno usmerena na belu populaciju iz Južne Afrike, što je izazvalo dodatne debate o rasnoj pristrasnosti u imigracionom sistemu.
Kristi Noem, kao ključna figura u ovom procesu, koristi svoj položaj da istakne stavove koji se često povezuju sa nacionalizmom i desničarskim političkim idejama. Njene izjave ukazuju na rastući sentiment u SAD u vezi s imigracijom, gde se mnogi strahuju od gubitka identiteta i konkurencije za resurse. Ova situacija dodatno se komplikuje u svetlu nedavnih nasilnih incidenata koji su povezani sa strancima, što može stvoriti percepciju pretnje među američkom populacijom.
Ova tema otvara važna pitanja o budućnosti imigracione politike u SAD i njenom uticaju na društvo. Dok jedni vide potrebu za strožim merama, drugi upozoravaju na rizike od potpunog zatvaranja granica i gubitka humanitarnih vrednosti. U vremenu kada se svet suočava sa različitim krizama, uključujući ekonomske, političke i klimatske, debata o imigraciji postaje sve više centralna u američkom društvu.
Na kraju, jasno je da će se ove teme nastaviti razvijati i da će zahtevati pažnju i ozbiljne rasprave među političarima, aktivistima i građanima. Uloga medija i javnog mnjenja takođe će biti ključna u oblikovanju budućnosti imigracione politike Sjedinjenih Američkih Država.
