U novoj predstavi Narodnog pozorišta „Centrala za humor“ Mladen Đorđević tumači lik Jovana Tanića, komičara i ekscentrika, koji je zajedno sa svojim kolegom Aleksandrom Cvetkovićem stradali zbog svog glumačkog angažmana tokom Drugog svetskog rata. Ova predstava se bavi dilemom glumaca o tome da li treba da rade svoj posao u teškim vremenima okupacije.
Đorđević ističe da je prvi deo predstave komičan, jer su u njemu predstavljeni skečevi koje su Tanić i njegovi kolege izvodili tokom rata. „Trudili smo se da na osnovu snimaka čujemo kako su oni igrali i da to prenesemo na scenu. Publika reaguje odlično, ne mogu da veruju da to tako igramo“, objašnjava Đorđević.
Tanić je verovao da ljudima u teškim trenucima treba pružiti smeh i radost, dok su neki drugi kolege odbijali da igraju, smatrajući da je to neprimereno dok narod strada. Nažalost, zbog svojih uverenja, Tanić i Cvetković su stradali, a njihova sudbina ostaje potisnuta u kolektivnoj svesti.
Zanimljivo je napomenuti da je Srbija jedina zemlja nakon rata u kojoj su glumci streljani zbog svog posla. Njihov kolega Nikola Popović, koji nije bio omiljen među njima, postao je partizanski komesar i odigrao ulogu u njihovoj tragičnoj sudbini, što dodatno osvetljava složenost ljudskih odnosa u to vreme.
Đorđević se osvrće na značaj malih pozorišta koja su tokom okupacije pružala smeh i zabavu. Ta pozorišta su bila izvor radosti i otpora protiv mračnih vremena, a broj posetilaca bio je izuzetno velik. „U to vreme, Beograd je imao mnogo manje stanovnika nego danas, a 150.000 ljudi je prošlo kroz ‘Centralu za humor’ u samo nekoliko meseci“, napominje Đorđević.
U razgovoru se takođe dotakao trenutne situacije u društvu, gde se postavlja pitanje o ulozi umetnika u vremenima krize. Đorđević smatra da je važno pružiti ljudima smeh i radost, kao što su to činili Tanić i Cvetković. „Predstava ne staje ni na jednu stranu, ona nudi mogućnost da se razmišlja i o radu i o ne-radu“, dodaje Đorđević.
Uloga koju Đorđević igra bliska mu je, jer se Tanić borio za smeh i radost u teškim vremenima. „U predstavi iznosim njegovo razmišljanje: ‘Život je tragedija za one koji osećaju i komedija za one koji misle. Ja sam prosto odlučio da se smejem’“, kaže Đorđević.
U pripremi predstave, Đorđević je otkrio mnogo o Taniću i Cvetkoviću, za koje nije ni znao pre nego što je započeo rad. „Oni su igrali velike uloge i zaslužuju da se njihova priča čuje“, smatra Đorđević, naglašavajući važnost očuvanja sećanja na njih.
Đorđević takođe ističe da je važno da se mlađe generacije upoznaju sa ovim delom istorije. „Mnogi su zaboravili na njih, a predstava je neki spomenik koji konačno podignut za tu dvojicu glumaca“, dodaje.
Na kraju, Đorđević se osvrće na savremenu publiku i umetnost, ističući da je smeh i dalje važan u teškim vremenima. „Uvek je bilo i biće teško. Ummetnost je terapija, a smeh je najlepši lek koji možemo pružiti ljudima“, zaključuje Đorđević, naglašavajući vrednost komedije kao sredstva za suočavanje sa stvarnošću.
