Crnogorski predsednik Jakov Milatović našao se na meti kritika nakon što je ostao bez reakcije na uvredljive povike „Ubij Srbina“ na utakmici između Hrvatske i Crne Gore, koja se odigrala na stadionu Maksimir u Zagrebu. Ovi povici, koji su uznemirili mnoge, posebno su bili problematični zbog činjenice da su se čuli u prisustvu Milatovića, koji je na utakmicu došao u društvu hrvatskog predsednika Zorana Milanovića.
Tokom utakmice, Milatović je ostao na stadionu do poslednjeg minuta, uprkos uvredama koje su se čule iz hrvatskih redova. Ovi povici nisu uvredili samo Srbe, već i veći deo stanovništva Crne Gore, s obzirom da više od 40% građana govori srpskim jezikom ili se izjašnjava kao Srbi. Ova situacija je izazvala brojne kritike i poteze na društvenim mrežama, gde su se mnogi zapitali kako je moguće da predsednik Crne Gore ostane pasivan na ovakve provokacije.
Pored uvredljivih povika, crnogorski navijači su na stadionu raširili transparent na kojem je pisalo: „Sa Lovćena vila kliče oprosti nam Dubrovniče“. Ovaj transparent, koji se može interpretirati kao pokušaj izvinjenja zbog istorijskih tenzija, naišao je na različite reakcije. Mnogi Hrvati su ga doživeli kao neprimeren i ironičan, a komentari na društvenim mrežama pokazuju da je ovaj gest bio shvaćen kao dodatna provokacija.
U ovom kontekstu, Milatović je kritikovan zbog svoje neaktivnosti i nedostatka javnog stava o ovim incidentima. Njegova ćutnja se može tumačiti kao slabost ili strah od dodatnih tenzija u odnosima između dve zemlje. Mnogi smatraju da bi kao predsednik trebalo da stane u zaštitu svojih građana i jasno osudi bilo kakve oblike nasilja, mržnje ili provokacije.
Ovaj incident dolazi u vreme kada su odnosi između Crne Gore i Hrvatske već napeti zbog različitih političkih i istorijskih pitanja. Iako su se u poslednjim godinama pojavili pokušaji normalizacije odnosa, ovakvi incidenti ukazuju na to da je put ka pomirenju još uvek dug i da je potrebno mnogo rada kako bi se prevazišle istorijske tenzije.
Pored toga, reakcije na društvenim mrežama ukazuju na duboke podele unutar crnogorskog društva. Dok neki smatraju da je Milatović mogao da reaguje snažnije, drugi ga brane, tvrdeći da je možda pokušavao da izbegne eskalaciju sukoba na stadionu. Ova situacija je izazvala rasprave o identitetu i nacionalnoj pripadnosti u Crnoj Gori, gde su Srbi, Crnogorci i Hrvati često u sukobu oko svojih identiteta i prava.
Milatovićev nedostatak reakcije na incident može imati dugoročne posledice po njegovu političku karijeru. Ukoliko ne uspe da se distancira od ovakvih provokacija i jasno osudi nasilje, mogao bi izgubiti podršku delova svog biračkog tela, posebno onih koji se identifikuju kao Srbi ili koji govore srpskim jezikom.
U svetlu ovih događaja, jasno je da Crna Gora mora da se suoči sa sopstvenim unutrašnjim podelama i da radi na jačanju nacionalnog jedinstva. Od ključne je važnosti da politički lideri prepoznaju značaj svog delovanja i reči, posebno u ovakvim osetljivim situacijama, kako bi se izbegle dalje tenzije i sukobi.
Na kraju, pitanje ostaje: kako će Milatović reagovati na kritike i da li će preuzeti odgovornost za odgovarajuće vođenje politike koja promoviše mir i pomirenje među različitim etničkim grupama u Crnoj Gori? Odgovori na ova pitanja biće ključni za budućnost zemlje i njen put ka stabilnosti i jedinstvu.
