Milan Stoković (26) iz Zemuna nestao je pod sumnjivim okolnostima, a njegovo poslednje poznato mesto kretanja bilo je u automobilu njegovog bliskog prijatelja Aleksandra Nikolića. Prema informacijama iz istrage, Nikolić je imao ključnu ulogu u Milanuovom nestanku, jer mu je bio osoba od poverenja, sa kojom je Stoković bio u svakodnevnoj komunikaciji.
Prema podacima iz tužilaštva, 14. oktobra 2025. godine, Stoković je bio namamljen da uđe u Nikolićev automobil, ne sumnjajući da je taj susret početak njegovog stradanja. Nikolić je, kako tvrdi, i sam bio otet i primoran da deluje kao mamac za Stokovića. Tokom svog svedočenja, Nikolić je potvrdio da su ga otmičari pretili njegovoj porodici, zbog čega nije mogao da se usprotivi njihovim zahtevima.
U svom iskazu, Nikolić je objasnio da je bio pod konstantnim nadzorom i da su mu pretili ubistvom porodice ako ne uradi šta mu kažu. Prema njegovim rečima, otmičari su koristili njegov telefon da komuniciraju sa Stokovićem, lažno se predstavljajući kako bi dogovorili sastanak.
Tokom ispitivanja, otmičari su se ponašali veoma nasilno. Nikolić je opisao kako su ga oteli, udarali i pretili mu oružjem. Na njegovu sreću, uspeo je da izdrži pritisak i ne otkrije šta se zapravo dešava. Iako je bio svedok, sve vreme je bio pod pretnjom, što ga je primoralo da se ponaša kao da je sve u redu.
U međuvremenu, Stoković je bio prebačen na više lokacija, a sumnja se da je brutalno ubijen nakon nekoliko dana. U dokumentima tužilaštva navodi se da su njegovo telo pronašli spaljeno i zakopano blizu Požarevca. Ova informacija dodatno komplikuje situaciju i ukazuje na ozbiljnost dela organizovane kriminalne grupe.
U prijavi o nestanku, koja je podneta od strane Stokovićevog oca, navedeni su ljudi iz njegovog bliskog okruženja, uključujući i Nikolića, što ukazuje na moguću umesanost prijatelja u njegovo nestajanje. Tokom istrage, otkriveno je da su članovi ove grupe imali jasno podeljene uloge, hijerarhiju i složeni sistem komunikacije.
Prema izvorima iz istrage, u ubistvu Stokovića učestvovali su i drugi članovi organizovane kriminalne grupe, uključujući Nikolu Mirića, Radomira Savića i Nikolu Karanovića. Ova struktura ukazuje na ozbiljnost i organizovanost kriminalne delatnosti u kojoj su učestvovali.
Nikolić je tokom svedočenja rekao da je sve što je radio bilo pod prinudom. Tužilaštvo ga je suočilo sa pitanjima o njegovoj aktivnoj ulozi u organizaciji, ali on je ponavljano tvrdio da je bio primoran da se ponaša onako kako mu je naređeno.
Ovaj slučaj je izazvao veliku pažnju javnosti, ne samo zbog brutalnosti zločina, već i zbog načina na koji su prijatelji i bliske osobe postale deo mračne igre. Svetlo na ovu situaciju baca i činjenica da je Stoković bio pod stalnim nadzorom svojih otmičara, a svaki pokušaj otpora mogao je značiti smrt za njegovu porodicu.
Dok se istraga nastavlja, pitanje ostaje: kako se može zaštititi žrtva u situacijama kada su prijatelji i najbliži okruženje potencijalni saučesnici? Ova tragedija predstavlja upozorenje o opasnostima koje vrebaju iz najbližih krugova, a istovremeno poziva na razmišljanje o sistemskim problemima u društvu koji omogućavaju ovakve događaje.
