Mika Antić, popularni srpski pesnik, rođen 1932. godine, bio je poznat po svojoj bogatoj životnoj priči koja je obeležila njegovu umetničku karijeru sve do njegove smrti 1986. godine. Pre nego što je postao pesnik, Antić je radio razne poslove, uključujući mornara i zaposlenika u lutkarskom pozorištu. Njegove prve pesme pojavile su se u časopisu „Mladost“ kada je imao samo šesnaest godina, što ukazuje na njegov rani talenat za poeziju.
Život Miki Antića mogao bi poslužiti kao inspiracija za film, jer su mnoge okolnosti iz njegovog života ostale neistražene i tajanstvene. Jedna od najzanimljivijih priča odnosi se na njegovu želju da upozna nobelovca Ivu Andrića. Nažalost, Andrić nije bio raspoložen za to, navodno zbog Antićevog boemskog načina života koji je bio u suprotnosti sa Andrićevom asketskom prirodom. Savremenici su tvrdili da je Andrićeva kancelarijska priroda bila u sukobu sa Mikinim slobodnim duhom, što je dovelo do izbegavanja kontakta između njih.
Jednom prilikom, Mika je bio u društvu džudista u Aranđelovcu i pokušali su da se slikaju sa Andrićem koji je večerao u izolovanom salonu. Međutim, nobelovac je odbio da im se pridruži, što je dodatno osvetlilo razlike između njih dvojice.
Nakon što se preselio iz Pančeva u Novi Sad, Antić je došao praznih ruku. U tom trenutku, pesnik Mihail Babinka mu je ponudio smeštaj i finansijsku pomoć. Mika je sa svojom prvom suprugom Bubom živeo u Babinkinoj sobi, a u znak zahvalnosti, kasnije je nazvao ulicu po njemu. Tokom svog boravka u Novom Sadu, Antić je dobio posao u „Dnevniku“, gde je usavršavao novinarski zanat.
Nakon razvoda od Bube, Mika se suočio sa finansijskim teškoćama, te je unapred podigao platu kako bi isplatio suprugu nakon brakorazvodne parnice. U tom teškom periodu, slavna glumica Mira Banjac pružila mu je podršku i brinula se o njemu, čak mu je poklanjala čarape kako ne bi ozebao. Iako je prolazio kroz teške trenutke, nikada nije žalio bliskim ljudima, a čak je i svojoj sestri kupio cipele za matursko veče.
Nažalost, Mika Antić preminuo je 24. juna 1986. godine, u dvorištu svoje kuće u Novom Sadu, na dan kada je dobio Avnojevsku nagradu. U to vreme, već je bolovao od raka vilice, što mu je onemogućilo da govori. Ova situacija bila je izuzetno teška za njega, budući da je reč bila njegov primarni način izražavanja.
Pored svoje poezije, Antić je bio talentovan i za slikarstvo. Njegovi radovi uključuju ciklus slika suncokreta koji je stvorio mešajući oker sa zlatnim prahom. Kada je preminuo, njegovi dlanovi su svetlucali kao u biblijskoj priči, što je ostavilo snažan utisak na sve prisutne.
Mika Antić bio je poznat po svojim druženjima sa umetnicima, među kojima su bili i Toma Zdravković i Zoran Radmilović. Njihovo prijateljstvo bilo je nerazdvojno, a često su zajedno provodili vreme u kafanama. Antićeva poslednja želja bila je da ga poštede suvišnih konvencija. Ostavio je uputstva za sahranu, tražeći da se pročita „Besmrtna pesma“ i da mu se ne drži govor.
Na njegovom sahranu prisustvovalo je više od deset hiljada ljudi, što svedoči o njegovoj popularnosti i poštovanju koje je uživao među narodom. Mika Antić ostao je upamćen kao pesnik koji je živeo svoj život punim plućima, čak i u trenucima najvećih izazova. Njegova umetnost i životna priča i dalje inspirišu mnoge generacije.
