Svaki dan je sve teže i teže, niti prolazi, niti jenjava, naša deca su u mislima i dan i noć. Svesni smo da vreme ne možemo da vratimo, a pored gubitka, najviše bole pitanja na koja i dan danas nismo dobili odgovore. Ovim rečima je povodom dvogodišnjice masakra u selima kod Mladenovca i Smedereva, započela svoju potresnu ispovest za Kurir Zorica Panić, majka Milana (22) i Kristine (19), brata i sestre koje je Uroš Blažić ubio smrtonosnim hicima.
Blažić je u svom krvavom piru, koji se dogodio samo dan posle masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, bez razloga počeo da puca na ljude koji nikome nisu bili ni krivi ni dužni. Tog 4. maja 2023. godine, ubio je devetoro mladih u Malom Orašju i Duboni, a ranio je njih 12 hicima iz kalašnjikova. Ova tragedija je ostavila duboke rane u zajednici, a zločin je zavio dva sela u crno.
Prisećajući se kobnog dana kada je izgubila ono najvrednije, Zorica je otkrila koliko je boli svaki novi dan, ali i činjenica da će masovni ubica jednog dana izaći na slobodu. „Svako je nastavio svoj život kao da se ništa nije dogodilo, a mi, porodice ubijene dece, život i nemamo. Sada kada se sve sleglo posle donošenja presude, 20 godina zatvora za Uroša i Radišu su sramni i za jedno ubijeno dete“, izjavila je Zorica.
Uroš Blažić je na suđenju izjavio da su ubijena deca mnogo vrednija od njega i da nije imao motiv. Sve je priznao, a istraga je pokazala da je bio potpuno svestan svojih postupaka. Šta ga je navelo na masakr, ostaje enigma za sve njih. Zorica se pita kakav to čovek treba da budeš da bi pucao u nedužnu decu.
Osim Uroša, na 20 godina zatvora osuđen je i njegov otac Radiša Blažić, iako presuda još uvek nije pravosnažna. Roditelji ubijenih mladih ljudi su uznemireni svaki put kada čuju ime Blažića. „Sve to podseća na cirkus, pogotovo zbog ponašanja Uroševog oca, koji je ubicu odgajio, a i dan danas smatra da nije nimalo kriv“, ističe Zorica. Prema njenim rečima, roditelji ubice krivicu svaljuju na sina, a svoj udeo u tom zlu ne vide.
Dodatno, Zoricu uznemirava činjenica da je Radiša Blažić posedovao toliku količinu oružja u svom domu. „I dalje ne mogu da poverujem da je jedan čovek u našem selu imao malu kasarnu sa tolikim oružjem. Pitanje je zbog čega su se uopšte naoružavali“, kaže ona.
Ova tragedija nije samo ostavila emotivne rane, već je otvorila i brojna pitanja o sigurnosti i zdravlju društva. Srbija se suočava sa sve većim problemima vezanim za nasilje i posedovanje oružja. U društvu postoji sve veća zabrinutost zbog mladih ljudi koji se suočavaju sa nasiljem i traumama, a situacija se dodatno komplikuje kada se postave pitanja o uzrocima takvog ponašanja.
Zorica Panić ističe da će se boriti za pravdu i da se nada da će sistem reagovati kako bi sprečio slične tragedije u budućnosti. Osim zakonskih kazni, važno je i raditi na prevenciji nasilja, edukaciji i pružanju podrške mladima. „Mnogo je pitanja koja su ostala bez odgovora, a ostala je jedna velika enigma o tome odakle to zlo u njima kada povoda nije bilo“, zaključuje Zorica.
Ova priča nas podseća na važnost empatije i razumevanja, kao i na potrebu da se svi zajedno borimo protiv nasilja u društvu. Tragedije poput ove ne smeju biti zaboravljene, a sećanje na izgubljene živote treba da nas pokrene na akciju kako bismo stvorili bolje i sigurnije sutra za našu decu.
