U nekadašnjem pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića, sada stvara njegov sin Marko Velk, koji se suočava s izazovima umetničkog sveta dok reflektuje na sopstveni razvoj i nasleđe. Marko, koji ima 56 godina, ističe da se ne oseća staro, iako se približava šezdesetoj. Njegov umetnički put započeo je u Parizu, gde je bio prepoznat kao mladi umetnik, a kasnije je prešao u Njujork, gde je nastavio da gradi svoju karijeru. Tokom pandemije se vratio u Pariz, ponovo krećući od nule.
U razgovoru za „Novosti“, Marko naglašava da godine više nisu presudne, već su važni kontakti i poštovanje koje umetnik može da stekne. Njegovo iskustvo pokazuje da umetnost danas zahteva prilagodljivost i sposobnost „prodaje“ svog rada, često putem društvenih mreža. Marko se suočava s izazovima koje donosi tržište umetnosti, gde je umetnički rad postao roba, a položaj umetnika često neizvestan.
Marko Velk je završio Akademiju primenjene umetnosti u Parizu, a njegovi crteži karakterišu precizne linije i apstraktni realizam. On se ne bavi aktuelnim temama kao što su politika ili ekologija, već se fokusira na humanističke aspekte i filozofiju. Njegovo stvaralaštvo predstavlja unutrašnja stanja i osećanja, a ne poruke koje bi gledalac trebao da dešifruje. Velkova umetnost poziva posmatrače da se izgube u slici i pronađu lične refleksije.
Njegov atelje, ispunjen crtežima, predstavlja mesto gde se prošlost susreće sa sadašnjošću. Na zidovima visi mnogo radova, a jedan od njih, pod nazivom „Igra čekanja“, kombinuje elemente američke istorije i geografske karte Beograda. Marko se bavi i ekologijom, oslikavajući čoveka u skafanderu koji hoda po plićaku. Njegovi radovi su duboko promišljeni i često se bave unutrašnjim stanjima ljudske prirode.
Marko naglašava da su njegovi crteži podsticaj za promišljanje, a ne direktne poruke. On veruje da umetnost treba da bude lična i da svaki posmatrač ima jedinstven pristup njegovim delima. Njegova veza sa ocem je duboka, a sećanja na zajedničke razgovore o umetnosti oblikuju njegov kreativni proces. Marko se oseća kao deo nasleđa koje je njegov otac ostavio, ali se trudi da pronađe svoj put i stil.
Pored slikanja, Marko se ponovo vraća skulpturama, stvarajući radove od voska koji imaju elemente apstraktnog. On planira da ih izli u bronzi, a njegovi radovi istražuju teme života, smrti i ljudske sudbine. Marko se osvrće na prošlost, ali se i dalje razvija kao umetnik, istražujući nove forme i izraze.
Njegovo prezime, Velk, ima zanimljivu priču. Tokom svoje umetničke karijere, razmišljao je o tome kako bi bilo da izlaže pod prezimenom Veličković, ali je na kraju odabrao da koristi prezime Velk, koje je stvorio kao kombinaciju prvih slogova. Ova odluka mu je omogućila da se distancira od očevog nasleđa, ali i da se poveže sa sopstvenim identitetom.
U ateljeu, Marko se suočava s izazovima umetničkog sveta, ali i sa ličnim pitanjima identiteta i nasledstva. On i njegov brat Vuk su u jedinstvenoj situaciji kao naslednici poznatog umetnika, ali su obojica pronašli svoj put u umetnosti. Marko želi da nastavi tradiciju stvaranja, ali i da istražuje nova značenja kroz svoj rad.
Dok se Marko Velk suočava s izazovima umetničkog sveta, istovremeno se oslanja na bogato nasleđe svog oca. Njegova umetnost je spoj prošlosti i sadašnjosti, a njegovi radovi pozivaju publiku da preispitaju svoje unutrašnje svetove. U svetu gde se umetnost često komercijalizuje, Marko se trudi da održi autentičnost i dubinu svojih izraza, stvarajući dela koja su više od puke estetike.
