Ansambl „Renesans“, poznat po izvođenju rane muzike srednjeg veka, renesanse i baroka, proslavio je svoj peti deceniju postojanja. Jedan od ključnih osnivača ansambla je Ljubomir Dimitrijević, profesor i muzički pedagog, koji se ističe ne samo svojim radom u ovom ansamblu, već i bogatom muzičkom biografijom. Njegova ljubav prema flauti, instrumentu koji ga obeležava, traje od detinjstva, a danas svira čak dvadeset različitih instrumenata, noseći na muzičke nastupe dva kofera kako bi sve mogao poneti sa sobom.
Dimitrijević se fokusira na muziku koja pokriva period od 12. do 19. veka, ističući da su živi nastupi svetinja koju nijedna moderna tehnologija ne može zameniti. U intervjuu za 24sedam, on razmatra da li su današnji ljudi svesni moći muzike u svojim životima i postavlja pitanje da li smo zaboravili kako da je slušamo. „Muzika je danas postala bučna“, ističe on, referišući se na to kako su promene u društvu i tehnologiji uticale na naš odnos prema muzici.
Dimitrijević smatra da je previše muzike svuda oko nas, što je vodi do gubitka svog značaja. Dok je nekada muzika bila dragocenost koja se mogla čuti samo uživo, danas je postala pozadinska buka koja nas prati u svakodnevnim aktivnostima. U prošlosti, muzika je bila umetnički doživljaj, dok se danas često gleda više nego što se sluša.
On naglašava važnost slušanja muzike na pravi način, preporučujući zatvaranje očiju i potpuno uranjanje u zvuk. „Muzika se sluša zatvorenih očiju, u svom miru“, kaže on, naglašavajući izazov koji današnji način života postavlja pred nas. Kada je reč o tradicionalnoj muzici, Dimitrijević veruje da se može spojiti savremenost i tradicija, ukoliko se pristupi sa poštovanjem prema oboma.
U razgovoru o srednjovekovnoj srpskoj muzici i staroj vizantijskoj muzici, Dimitrijević ukazuje na to koliko je danas teško pronaći autentične zapise. Mnoge stvari su izgubljene ili uništene, ali tragovi iz prošlosti nam pomažu da rekonstruišemo deo naše muzičke baštine. Reakcije publike na izvođenje tradicionalne muzike su, kako kaže, uvek pozitivne, posebno kada se publika oseća iskreno i posvećeno.
Flauta ostaje njegova najveća ljubav, a kako kaže, ljubav prema njoj je započela još u detinjstvu kada je čuo zvuk iz komšijske kuće. Njegova strast prema muzici ga je vodila kroz život i karijeru, a danas se oslanja na bogato nasleđe koje je stekao tokom godina.
Na kraju, Dimitrijević deli poruku povodom Uskrsa, naglašavajući da nas u životu drži ljubav i da bi svaki dan trebao biti proslava, poput Uskrsa. On poziva sve da se trude da budu bolji ljudi, da praštaju i ne pamte loše, jer svaki dan je prilika za novi početak. Sa željom da svi prođu Uskrs u miru sa sobom i drugima, njegova poruka ostaje snažna podsećanja na vrednost ljubavi i muzike u životu.
