Proteini, kao makronutrijenti, postali su glavna tema među kreatorima fitnes sadržaja na društvenim mrežama, koji ih često smatraju ključnim za efikasno mršavljenje i očuvanje mišićne mase. U današnje vreme, reklame za dodatke ishrani, poput proteinskih šejkova, postale su sveprisutne na internetu. Pojedini proizvođači hrane takođe ističu visok sadržaj proteina na svojim pakovanjima kako bi privukli kupce i povećali prodaju.
Međutim, postavlja se pitanje: da li su velike količine proteina zaista korisne? Preporučeni dnevni unos proteina za odrasle iznosi 0,8 g po kilogramu telesne mase. Istraživanja pokazuju da većina ljudi unosi dovoljne količine proteina, ali mnogi se trude da povećaju taj unos. Za one koji se bave treningom snage, preporučuje se unos do 1,6 g proteina po kilogramu telesne mase, što može pomoći u razvoju snage i mišićne mase. Na primer, osoba koja teži 90 kg može da unosi do 144 g proteina dnevno.
Ipak, istraživanja ukazuju da unos proteina iznad ovih nivoa ne donosi dodatne koristi, a može izazvati i probleme. Višak proteina se ne izbacuje jednostavno putem urina ili stolice; ostaje u telu i može imati različite efekte. Proteini su izvor energije, pa preveliki unos može dovesti do povećanog ukupnog energetskog unosa, što može rezultovati nakupljanjem masnog tkiva. Takođe, postoje zdravstvena stanja, poput hronične bubrežne bolesti, gde unos proteina mora biti strogo kontrolisan kako ne bi došlo do dodatnog oštećenja bubrega.
Jedno od ozbiljnih stanja koje može nastati usled prekomernog unosa proteina je i „trovanje proteinima“, kada se unosi previše proteina, a premalo masti i ugljenih hidrata. Ova pojava se naziva i „zečja izgladnelost“, što se odnosi na iskustvo kanadskog istraživača Viljalmura Stefansona početkom 20. veka, kada su ljudi koji su se isključivo hranili nemasnim zečevima brzo obolevali.
Važno je napomenuti i odakle dolaze proteini. Oni se mogu unositi iz biljnih (pasulj, sočivo, integralne žitarice) i životinjskih izvora (jaja, mlečni proizvodi, meso, riba). Istraživanja su pokazala da visok unos proteina iz životinjskih izvora može biti povezan sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa tipa 2 i čak karcinoma. S druge strane, veći unos biljnih proteina povezan je sa smanjenim rizikom od smrti usled raka, kao i smanjenim rizikom od dijabetesa tipa 2.
Mnogi životinjski izvori proteina često sadrže i visok nivo masti, posebno zasićenih, što povećava rizik od hroničnih bolesti. Biljni proteini, naprotiv, dolaze u kombinaciji sa dijetnim vlaknima, koja su mnogima nedovoljna, a koja mogu smanjiti rizik od hroničnih bolesti i očuvati zdravlje creva.
U zaključku, poreklo proteina i ravnoteža između biljnih i životinjskih izvora su važniji od samog povećanja količine proteina. Proteini, masti i ugljeni hidrati funkcionišu zajedno kako bi telo ostalo zdravo i imalo dovoljno energije. Svi makronutrijenti, uz vitamine i minerale, potrebni su u pravim razmerama da bismo očuvali zdravlje. Preporučljivo je pristupiti ishrani sa razumevanjem i fokusirati se na kvalitet izvora proteina, a ne samo na kvantitet.
