Kupimo hleb, odložimo ga u kuhinjski ormarić i ne koristimo ga nekoliko dana, pa čak i desetak dana, a on bude kao da smo ga kupili juče. Mekan, bez tvrdih korica, spreman za jelo. Ova situacija je sve prisutnija zahvaljujući hlebu produžene svežine, koji je predmet analize profesorke doktorke fizičke hemije, Svetlane Stanišić. Ona objašnjava kako ovaj hleb, koji često ima rok upotrebe od mesec i po dana, uspeva da zadrži svoju svežinu.
Hleb produžene svežine rezultat je kontrolisane proizvodnje i izrade, a glavni krivci za njegovu dugotrajnost su aditivi. Stanišić ističe da je takav hleb u kategoriji ultra prerađene hrane. Kada se pogleda spisak aditiva u ovim proizvodima, mogu se uočiti emulgatori, gliceridi, masnoće, šećeri, enzimi, kao i razne kiseline, uključujući askorbinsku kiselinu (vitamin C) i limunsku kiselinu.
Na pitanje o zdravstvenim rizicima povezanih sa aditivima, profesorka naglašava da ti sastojci nisu kancerogeni, uprkos brojnim dodacima. Ipak, upozorava da konzervansi iz hlebova produžene svežine mogu negativno uticati na crevnu mikrofloru, menjajući njen sastav. Stoga, iako ovi hlebovi ne sadrže kancerogene supstance, prekomerna konzumacija može dovesti do drugih zdravstvenih problema.
Beli hleb, koji se često konzumira, takođe ne može da se pohvali visokim hranljivim vrednostima. Konzumiranje većih količina belog hleba može podići nivo šećera u krvi, što je povezano sa glikemijskim indeksom. Kako bi se smanjio uticaj na glikemijski indeks, Stanišić preporučuje tostiranje hleba, koje može smanjiti glikemijski indeks za 25% ili čak 40% ako se hleb prvo smrzne.
Međutim, prilikom tostiranja, važno je obratiti pažnju na boju hleba. Tostiran hleb treba biti zlatno-žut, jer crna mesta mogu sadržavati akrilamid, a pregorevanje može stvoriti kancerogene supstance.
Sve veća popularnost hleba od kiselog testa, koji se često priprema kod kuće, predstavlja zdraviju alternativu. Ovaj hleb može trajati duže od običnog, čak i do nedelju dana, iako postaje tvrđi. Proces fermentacije doprinosi njegovoj dužoj svežini, a hleb od kiselog testa ima povoljan uticaj na crevnu floru. Stanišić takođe savetuje da se prilikom dodavanja semenki u hleb koriste provereene i hermetički zapakovane semenke, jer su one bezbednije za upotrebu.
U zaključku, hleb produžene svežine može izgledati kao praktična opcija, ali njegova nutritivna vrednost i efekti na zdravlje treba da budu na umu potrošača. Iako se može smatrati bezbednim, važno je pratiti unos i razmotriti alternative poput hleba od kiselog testa, koji može pružiti bolje nutritivne koristi. Kroz edukaciju i svest o sastojcima koje konzumiramo, možemo doneti bolje odluke za svoje zdravlje.
