U najnovijoj epizodi „Teške priče“ na Euronews Srbija, Muharem Bazdulj, Ivan Radovanović i Filip Rodić raspravljali su o relativnoj zavisti i potrebi za novcem u kontekstu ljudskih emocija poput mržnje i zavisti. Diskusija je započela analizom protesta protiv izgradnje akvarijuma na Ušću, gde su se okupili ljudi koji, kako tvrde sagovornici, nemaju problem s osnovnim potrebama, već im smeta simbol nečega što percipiraju kao luksuz ili statusni simbol.
Radovanović je ukazao na to da su učesnici protesta ljudi koji mogu priuštiti ribu sa pijace ili večeru u kafani, što dovodi u pitanje motive njihovog nezadovoljstva. „Koliko ljudima treba da budu normalni?“ upitao je Radovanović, sugerišući da je nelogično da se ljudi upuštaju u sukobe zbog nečega što ne utiče na njihov svakodnevni život.
Bazdulj je dodao da je u pitanju relativna zavist i kako se ljudi porede sa drugima. On je istakao da se u društvu često porede sa onima koji su bogatiji, kao što su Švedska ili Švajcarska, i da to stvara osećaj inferiornosti. „Mi smo donja klasa prvog sveta. Ali naši ljudi vole da se porede s prvom klasom prvog sveta – ko može za vikend da odleti u Barselonu ili ko može da kupuje markiranu odeću“, rekao je Bazdulj. Ove poredbe dovode do frustracije i osećaja nezadovoljstva.
Jedan od ključnih aspekata zavisti, kako je naglasio Bazdulj, je u poređenju s onima koji su nam bliži. Ljudi teže da zavide svojim prijateljima ili poznanicima koji su postigli nešto više, dok je zavist prema nekome kao što je Kristijan Ronaldo manje uobičajena jer se radi o neostvarivom idealu. „Bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu“, dodao je.
Rodić, s druge strane, ukazao je na razlike između protesta u Srbiji i onih u Francuskoj, kao što su protesti „žutih prsluka“. On smatra da su motivi i društveni milje različiti. U Srbiji, prema njegovim rečima, protesti se okupljaju iz obrazovnih i ekonomskih klasa koje su bolje situirane, dok su „žuti prsluci“ predstavljali radničku klasu i neobrazovani sloj. Ova razlika u motivaciji može značiti da se protesti u Srbiji ne mogu direktno upoređivati sa onima u Francuskoj.
Rodić je ukazao na to da su tokom poslednjih petnaest godina u Srbiji zabeležena dva velika protesta, od kojih jedan traje već više od godine dana. U Francuskoj su „žuti prsluci“ protestovali godinu i sedam meseci, ali su ti protesti potekli iz sasvim drugačijeg konteksta. On je naglasio da istraživanja o strukturi učesnika protesta mogu biti problematična i da je važno razumeti razlike koje postoje u motivaciji između različitih društvenih slojeva.
Ova rasprava otvara važna pitanja o tome šta to znači biti „normalan“ u savremenom društvu i koliko je potrebno da bi ljudi prestali da osećaju zavist i mržnju. Mnogi od nas su izloženi porukama o uspehu i blagostanju, a to može stvoriti osećaj nedovoljnosti, čak i među onima koji objektivno imaju dobar život. U tom smislu, važno je preispitati naše vrednosti i prioritete, kao i način na koji se upoređujemo s drugima.
U zaključku, razgovor o zavisti, mržnji i protestima u Srbiji otvara mnogo pitanja o ljudskoj prirodi i društvenim normama. Dok se čini da su neki problemi univerzalni, važno je uzeti u obzir kontekst u kojem se pojavljuju, kao i različite motive koji pokreću ljude na akciju. U svetu u kojem su statusni simboli često na prvom mestu, možda je vreme da se fokusiramo na ono što zaista čini život vrednim – veze, zajednicu i međusobnu podršku.
